ПОДГУЗНЕ МУВЕ | Александар Лукић

 

 

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ

ПОДГУЗНЕ МУВЕ – ПЕТИ РАЈХ

У спомен свим жртвама короне

Хоћу да приповедам о осионом роју подгузних мува које

за живота виђах, а каткад морах и невољно упознати -

досадних подгузних мува, међусебице познатих,

онако на ти, славних регионалних крвопија - гладница,

(проток времена улогу њиховог постојања открива јасније) -

па правде ради, да је уистину било правде, којим случајем –

могао им је пресудити Господ, не допуштајући да суде

и пресуђују најбољим од нас; ако не Он Сведржитељ свега живог

и неживог, онда је могао пустити да то учини у Његово име

неки балавац: Онај, да се не лажемо, мало куражнији баја у тишини,

на путу кроз Србију, далеко од обруча убрзаног и узаврелог света -

где је јебо ћар вајду, ето, све чега се сећам, напослетку,

добија изглед нанизаних сувих дивљих крушака на ниску;

стварност промашеног живота издужила се као шија гуске;

није потпуно избледела, није, није, но је постала развучен завој

међу мачијим шапицама: ви јадне мачије шапице, отисци шапица

остали заувек заробљени на површини бетонске стазе, неми сведоци,

ви рецимо челичне куке са речних лука – ченгеле социјализма,

зашто да не, ви камаре старих кланичних крпа опраних у казану,

где-где распаране радничке мајице окачене и натегнуте онако на брзину,

о штрик да лелујају на поветарцу, придављене штипаљком,

за узор развучене под стрехом балкона неке предратне куће;

у простору где радо већају по свом пленуму подгузне муве -

већ знам да нико неће веровати у ово неколико речи што ћу их сад рећи

овде, о томе како муве зује праскав револуционарни реситал

за устрашене водене перунике. Кран новоговора премошћава амбис –

као што је шећер у праху посут преко ванилица: топчићи дубоке државе.

Говорим, вама уметрени шумски трупци – ваљци беспомоћни,

што ме осматрате окати из дворишта задружних економија -

било би добро да чујете, одломак из мојих бунтовничких поема:

вест да нисам одустао од писања. Тек да знате – постојим!

Поновићу: био сам себи и Отац и Син. Недоступан широј публици!

Нека врста каната - сеоска запрега претоварена сеном, при силаску низ брег.

Предамном се љуља ушкопљен бременити свет. Лењо: напред – назад.

Израња из речног вира утопљеник. Изувен – бос ко свеци на пустињском песку.

Сијалица нашег времена није се гасила. А, опет није нас приближила

ни за педаљ једно другом. На мени су испробавана сечива светлосних бодежа -

у име човечанства био сам покусни кунић: већини за пример.

Сунце ти љубим! Толико муке за један живота. Моје неузвраћене љубави.

Проживљен век стиснут уз дупе безбожника – усред роја подгузних мува,

јасно сам знао шта ми је било чинити, отуд поступах са њима неизбежно

као са порцеланским луткама поређаним на дрвеним полицама?

Како, умем ли објаснити? Описивах тренутке које зовемо живот:

онако - цепајући љуту стену у ситне каменчиће, до зрнца песка –

у Србији сабирам и одузимам рачун: нашу просту математику.

Рекох живот!? Мислећи на људски дух несвеобухватан! Наше обележје.

Погледај како тик уз нас рој подгузних мува вртложи простором,

као олуја пред невреме, реденик судбине опасан преко рамена тела,

верзија вентилатора дубоке државе, без сувишне драматике знам да их може

умлатити на сеоски начин, јелте: најобичнији крављи реп, онако изненадно,

по рецепту природе под крошњом липе - летњем хладу украј обале реке -

та антибирократска диригентска палица ванкњижевни оригинални млатац

са уваљаним лоптицама топуза балеге при самом крају. Молим? Не дижите грају!

Ви што верујете у немогуће: верујте и даље. Немогуће ће постати могуће!

Натенане невидљиво ће овидити само себе! Време трансатлантских фирми.

Време писања. Време отуђености - српска тема: држи страну слабића.

Стакленка од литра напуњена плодовима глогиња, заливена препеченицом.

Изложена стакленка у прочељу прозора – језичини сунца, препуштена

уредби природе и алхемије – тридесет дана свакодневног мућкања садржаја –

да би на крају процеђена текућина у за то одабран суд – обистинила рецепт

за лек нечијег болесног срца. За моје срце доживотно неизлечиво, док служи.

Тако ми Бога: вера коју исповедам стварнија је од мог живота. То је пулс

човечанства. Пулс што ме зближава истовремено са ледницима

и нејаким створењима на наједноставнији начин у духу. Не кукам!

Подгузне муве нису достојне ранга поезије, до кога лично држим.