Забрањени филм Смртоносна прашина / Zabranjeni film Smrtonosna prasina

Одломак из једног необјављеног рукописа романа / Белатукадруз

ДИЈАГРАМ У ПЕСКУ

Или ЧИШЋЕЊЕ СМЕЋА И СРЕДЊАКА (Појава ренесансних духова)

I

ЛЕТЊИ Post Scriptum

Био сам на плажи “Код Туљине баште”. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменове су ређали, правили кулу. Одмицали су се десетак корака од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бануо испред мене бели спруд, као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик. Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе. Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране, хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше; читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.

Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.

Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту. Опраштали смо се без речи.

После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружила слика оног скривеног спруда са јатом лешинара. Сунце је преплавило не само авлије између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је

Ljubisa Obradovic-Homoljac.- Petrovdan u Ribaru - VLASKI SPLET " na soka...

FURMANI ROMANIJE dokumentarni film

Zelengora: Veće stoke od nas ljudi nema (audio,video-foto reportaža)

NACIONALNI PARK SUTJESKA REPORTAZA RADIO TELEVIZIJA REPUBLIKE SRPSKE 14 ...

VIDOVDANSKI USPON NA MAGLIC 2005 TRNOVACKO JEZERO

TRNOVAČKO JEZERO 2015.

Kesić oduševio govorom, narod ostao bez teksta

Довољан је за почетак само овај и овакав коментар на споменути чланак... Sreten Bozic -Wongar

Дух Боба Дилана над Београдом

Шта европски и домаћи песници, учесници Светског дана поезије, мисле о утицају овогодишњег добитника Нобелове награде на савремену књижевност

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 24.03.2017. у 22:00

Боб Дилан (Карикатура Д. Стојановић)

Да ли ће песници у будућности писати одређујући се у односу на рокенрол, после Нобелове награде за књижевност уручене Бобу Дилану?

Може ли поезија икада да оствари такав утицај какав је за генерације слушалаца имао рокенрол? Да ли је рокенрол бесповратно изгубио субверзивност, у тренутку када су аутори који су некада позивали на револуцију постали комерцијални?

Ово су питања на која су одговоре дали песници Огњенка Лакићевић, Драган Бошковић, Делимир Решицки (Хрватска), Иван Велисављевић и модератор Бојан Марјановић, на књижевној вечери „Поезија/Музика/Рокенрол”, одржаној у Дому омладине Београда, у оквиру „Светског дана поезије” КЦБ-а.

Dr.Sreten Bozic -Wongarпре 10 сати

Pisci i knjizevnici su slicni po tome jer za svoj rad upotrebljavaju istu alatku - pero. Pisac moze biti obican sluzbenik koji izdaje poreska resenja. Knjivevnik je onaj koji ima stampane knjige. Pisana rec je samo jedna forma izrazavanja misli u kulturi naroda. Njoj je predhodila usmena forma umetnosti,narocito plodna kod Australskih Aboridzana. Postojalo je 550 (....) domorodackih plemena koji su postojali u periodu od 75.ooo pre nase ere. Poezija je bila glavni nacin njihovog izrazavanja . Volum poezije stvorene tokom njihovog postojana nadmasuje sve ono sto je stvoreno u svetu od pocetka sadasnjeg vremena - od rodjenja Hrista.

Intervju sa Ljubišom Preletačevićem Belim (drugi deo)

Vlaska svadba veselje igranka u Becu

Proslava kandidature Vučića u Srbiji i svetu (PARODIJA)

Sojic i Hitler- Razgovor o Vucicu

Gajde - Stara vlajna

Marka Žvaka - Ljubiša Preletačević Beli, Samo jako / Political miracle i...

Miroslav Matusic

Kolo za dusu na Popadiji I

Објављено је 12.08.2014.

U vlaskim selima u Negotinskoj krajini, Porecu i Kljucu, obicaj je da se pokojniku na godisnjicu smrti ili posle tri godine, daje KOLO ZA DUSU. Ovaj snimak je iz sela Plavna. Snimljeno avgusta, 2008. godine.
Autor i snimatelj: Miroslav Rajcic, novinar

Kolo za secanje - Ora dje pomana

Vlaška frula

Žika Makuljević-kolo na fruli-Žoku barbacilor

Vlaska Kola na Fruli

Mustafa više nije sam, ima svoj bend, ima svoje nasljednike.

Nastup Mustafe u Bugojnu

Kokan Mladenović: Moguća je eksplozija nezadovoljstva naroda

Sinisa Kovacevic Besan Na Vucica Posle Napada na Natasu Jeremic DAJ DA ...

SUPRUGA VUKA JEREMIĆA NA IVICI NERVNOG SLOMA: PRVI PUT U ŽIVOTU SE BOJIM...

Како умиру велики?

Неколико коментара уз чланак "Како умиру генији"?  -  – Све време, док сам писао „Кореографију мориенди”, мислио сам да пишем о умирању и смрти. На крају, то је постала књига о животу. О самој смрти нема шта много да се каже. Живот је много занимљивији, инспиративнији, као неки грандиозан театарски догађај који се непрекидно одвија, ма колико појединачан живот у читавом том комешању немао неког нарочитог смисла. Мене је овде занимало у којој мери умирање осветљава дотадашњи живот појединца и има ли у тој кореографији мориенди неког вишег смисла. Нисам га нашао – каже Боривој Гезић, додајући:– То како човек дочекује сопствену смрт-мислим да ту има нешто битно, нешто велико, или мало, што говори о сваком појединцу. С друге стране, јесу ме привлачили занимљиви животи, али нека умирања су такође занимљива и необична, као рецимо, кад је Едгара Алана Поа извесна банда, која је радила за одређену политичку странку, цео дан напијала у некој балтиморској крчми, облачила га увек у другу одећу, па терала да више пута гласа за одређеног кандидата (умро је неколико дана после тога од запаљења мозга). Или Хакслијева смрт, где је он, на самрти (боловао је од рака), од супруге тражио да му убризга ЛСД, што је она и урадила, па је писац „Врлог, новог света” умро, како је његова супруга написала у писму рођацима, „с блаженим изразом лица”.
Понеке вињете о последњим тренуцима великана садрже и последње речи самртника. Неке су смешне, као Марка Твена: „Додајте ми наочаре”, Толстоја: „Али сељаци... како сељаци умиру?”, или Пикаса, у обраћању лекару: „Грешите што се нисте оженили. Корисно је”.

Факсимил . Политика

..

...

Ilic Momciloпре 11 сати  Sve sto je u tekstu,sumira po meni zadnji deo zadnje recenice, a to je da su "tek u smrti,sva ziva bica jednaka".Na zalost,ni tu se ne mogu potpuno sloziti,jer su ipak secanja na velikane,bilo lepa ili manje lepa,strasno jaca nego,recimo na rudara koji je za zivota iskopao stotinak tona rude. Rudar nije u stanju,ili nije dobio ili iskoristio priliku,da uradi ono sto su uradili velikani,a postoji i skriveno,zakopano pitanje,da li velikani mogu da urade ono sto je uradio rudar.Tu je po meni zackoljica koja se odnosi na vrstu i vrednost rada.Kakva je razlika u toj vrednosti,ako rudar procita ili okaci na zid genijalno delo,ili bilo koji prozvod Velikana primeni,u odnosu na sve sto postoji i koristi se zahvaljujuci iskopanim razlicitim rudama.Po nekad,zavisno, od nacina gledanja i razmisljanja, vaznost i jednih i drugih rezultata rada, se mogu cak i izjednaciti.Ovo sve sto sam napisao treba videti,kao pokusaj, slikovitog i razlicitog nacina tumacenja teksta,iskreno, bez ikakve ideologije.

Philosophiae naturalisпре 15 сати 1. deo Ako bi odlucivalo srce, mi kao vrsta ne bismo bili na vrhuncu lanca ishrane i kompletan lokalni biodiverzitet bi izgledao potpuno drugacije. Postoje vrste u nasem ekosistemu koje su snaznije, otpornije i brze od coveka ali priroda nije htela da caruje srce, vec je htela da caruje um samosvesnog bica i na taj nacin je stavila jednu vrstu iznad svih ostalih. Mi smo ti koji odlucujemo, i za odluke cemo snositi odgovornost. Mislite li da je slucajnost to sto je priroda samo jednoj od 8.7 miliona vrsta darovala tako mocno oruzje kao sto je um sam po sebi? Postoji samo jedan racionalan razlog za tako nesto. Od primitivnog jednocelijskog organizma nastali su kompleksniji oblici zivota, zivotinje i na kraju mi kao posledica usavrsavanja pra organizma. Zivot i smrt, svih vrsta, citavih galaksija i svega sto mozemo da vidimo oko sebe, su poruka, zbog cega smo mi ti koji jesmo tu gde jesmo. [...]

Одговори | Препоручујем 2

Panurgijeпре 16 сати Pored onakvih imena, u genije uvrshcen saradnik NKVD-a, belosvetksi "komunista" sa tridesetak rezidencija, koji se tri godine krio od Nemaca da bi se on i njegovi podrepashi, kad su Rusi slomili Nemce, pobednichki uvalili u vile na Dedinju. Njegove sluzbe i njegov kadar i dalje drmaju Srbijom. Nije on genije*, narod je glup.

Bizmarkпре један дан Geniji ne umiru.

Dragan Pik-lonпре 16 сати "Geniji umiru dva puta,prvi put kad umru fizicki i drugi put kad izumru njihova dela."-Ivo Andric!!!

Vojaпре 16 сати Fiser umro sam i zaboravljen na Islandu, jedinoj zemlji koja je smela da mu da azil.

___________

         *   Нужно појашњење, одакле асоцијација Панургија  на  - несумњиво  "миљеника историје", који је баш из "Политике", тј. из виле Рибникара у Београду отишао на  тзв. слободну територију да.... ":  Иако су, свако на свој начин, постали безвремени, укупно 96 „јунака” ове књиге самртници су, немоћни пред коначном судбином сваког човека: Сократ, Рембо, Бодлер, Гауди, Борхес, Андрић, Црњански, Киш, Тито, Тесла, Томас Бернхард, Фрида Кало, Чехов, Толстој, Фројд, Маргерит Јурсенар, Дејвид Фостер Волас... Герзић говори и о њиховим животима, уверењима и снази духа, који су се на коначном крају нашли на највећем испиту. У „Кореографији мориенди” читамо о Артуру Шопенхауеру који је велики део живота провео у неповерењу према свему што га окружује, спавао је с пиштољем поред кревета, да би се десет година пред крај преобразио у оптимисту и уживао у слави. Када је Џојсова кћерка Лусија, која је била у санаторијуму, чула да јој је отац умро, узвикнула је: „Шта тај блесан ради под земљом? Када ће се вратити кући? Он нас све посматра?”...(одломак из Герзићевог чланка).

Aliens fressen unsere Bäume!

 Ванземаљци једу наше дрвеће!

Dukati, devize i truba do bola

Oteše mladu usred igranke!

Објављено је 17.03.2017.

Usred svadbene igranke, mladozenja i nekoliko njegovih ljudi, uzese mladu i odvezose autom! Ostali svatovi nastavili su da igraju kao da se nista nije dogodilo.
Sve sam, naravno, snimio ali mi nije bilo jasno o cemu se radi?
I objasnise mi.
Posto je mladozenja, paralelno sa mladinim, imao i svoje veselje u susednom selu Dusanovcu, zajedno su morali i tamo da se pojave i povedu kolo.
Jedno vencanje, jedni mladenci, a dve svadbe, dve muzike, dve igranke u dva sela...
Snimljeno u Dupljanu kraj Negotina, polovinom avgusta 2.000. godine.
Autor, kamera i montaza: Miroslav Rajcic, novinar

Truba, gajde, frula - splet vlaskih kola

Olja Beckovic i Dragan Vucicevic Sram te bilo seljacino jedna!

Olja Bećković o Vučićevim konferencijama za novinare

Intelligent Technology Smart Farming Automatic Cow Udder Iodine spray ma...

'Ромска Душа' Бобан Воз - Циганска Туга

Факсимил. Резултати истраживања?

Факсимил

Duke of Serbia‏ @dukeofserbia  Feb 22

Među glasačima koji podržavaju Vučića ima mnogo pametnih, ima i mnogo poštenih, ali nema ni jednog koji je i pametan i pošten.

4 replies16 retweets80 likes

 

 

           ...Факсимил.  - видети више: @dukeofserbia 

Uzduž i popreko - Tbilisi, Gruzija 1: Prvi utisak

ZABRANJENA ARHEOLOGIJA - ŠTA SE KRIJE POD ZEMLJOM ?

Najlepsa vlaska kola - splet vlaskih kola

SPN - Završni građanski skup (BELI - SAMO JAKO)

Ungurjanska cetvorka-gajde

Српске гајде ,,Навали се Шар планина,,

NEVEROVATNO ! Dr.Dragan Petrovic - STA NAS TO CEKA POSLE ZIME 2017?

ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ И СТРАХОТЕ КАО СИГНАЛИ

(....)

13. Сигнали су и туча, и падање звезда, и падање прашине из неба, и навала скакаваца, и змија, и мишева, и разног другог бубиња, као негда у Мисиру. И кроз ове сигнале Свевишњи јавља човјеку шта мисли. Пророк Агеј говори од стране Господа: би вас сушом и градом, али ви се не обратисте к мени, говори Господ (Агеј 2,17; Пс. 78, 48).

14. Понекад су необичне небеске појаве служиле предзнаком. У српској историји остало је запамћено летење звезда, "бијење звезда", уочи српско-бугарског рата. А какве су се прилике јавиле на небу пред Први српски устанак на Турке, најбоље је у песми описао Филип Вишњић:

... Од Трипуна до Ћурђев дана  

Сеаку ноћцу мјесец се ваташе...

Од Ћурђева до Дмитрова дана

Све барјаци крвави идоше

Виш Србије по небу ведроме...

Гром загрми на светога Саву

Усред зиме кад му врјеме није,

Сину муња на Часне Вериге,

Потресе се земља од истока...

Увати се сунце у прољеће

У прољеће на светог Трифуна,

Један данак три пута се вата

И три пута игра на истоку.

Чему је све ово служило као сигнал? Служило је томе -

У Србији земљи д с преврне

И да други настане судија...

      = извор Николај Велимировић СИМВОЛИ И СИГНАЛИ. - Глава 15 / ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ И СТРАХОТЕ КАО СИГНАЛИ.

Трагом Мите Ракића....

Бабље лето 2014. године започело је за мене и једну од сестара Соколовић у Принциповој улици у Београду, а онда се наставило на планини Радан, у селу Ивање, па у Прокупљу, Куршумлији, где нас је повела старија Мирјана Соколовић да нам "покаже" неке ствари, које је, иначе, требало да видимо много раније....

...Колико поетских дела претворених у прозу, то јест у њихову значењску суштину, дословно више не постоји!

Пол Валери
ВАРИЈАЦИЈЕ НА "БУКОЛИКЕ"*
(одломци, избор ур.)

...Колико поетских дела претворених у прозу, то јест у њихову значењску суштину, дословно више не постоји!    То су анатомске   припреме, мртве птице. Откуд да знам? Понекад бесмисао у слободном стању гамиже по тим очајничким лешевима, које Настава умножава и којима уображава да храни оно што -  називају »Студије«. Стављамо у прозу, као што стављамо у ковчег.

То је због тога што најлепши стихови света постају без значења или бесмислени чим уништимо њихов хармонијски покрет и искваримо њихову звучну суштину, која се развија у њиховом властитом времену одмереног простирања, и чим их заменимо изразом без битне музичке неопходности и одјека. Чак ћу рећи да, уколико једно дело поетског изгледа боље подноси своје претварање у прозу и задржава извесну вредност након тог атентата, утолико је мање дело песника. Песма, у модерном смислу (значи, она настаје након дугог развоја и разликовања свих функција дискурса), мора да оствари илузију нераздвојивог једињења звука и смисла, чак и ако не постоји никакав рационалан однос између тих састојака језика ко ји се реч по реч, што значи случајем, вежу за наше сећање да се нађу на располагању потреби, што је други учинак случаја. (....)

Писање било чега, од тренутка кад чин писања захтева рефлексију, и кад није махинално и без застоја исписивање једне унутарње потпуно спонтане реченице, јесте у  ствари посао превођења  савршено поредив  с  послом претварања текста једног језика у други. Што значи да у области једног језика, где свако задовољава услове тренутка и околности, наш саговорник, наше намере једностацне или сложене, смиреност или журба, и остало, мењају

Ток нашег говора.  Поседујемо језик за себе саме, од којег се говорни  облици удаљују више или мање;   језик је за своје ближње; један за општу размену; један за говорницу; постоји један за љубав; један за срџбу; такође један за поезију и један за прозу, и још њих неколико у сваком посебно; а све то у истом речнику (али више или мање сажетом или проширеном, зависно  од слу чаја) и под истом синтаксом.

Уколико је ток дискурса промишљен, изгледа као да је сачињен од застоја, развија се од станке до станке.Дух, уместо да се усклади и изрази кроз оно што му долази као непосредан одговор на оно  што га узбуђује, мисли и промишља (као по страни) ствар коју жели да саоп-

 шти, а која не припада језику; а све то у постојаној присутности услова које је задао сам себи.

       Човек који прави стихове, заустављен између свог, лепог идеала и свога ништа, долази у то стање покретачког и упитног чекања које га чини једино и крајње осетљивим на форме и речи које идеја његове жеље тражи од  непознатог — док ни сам не знам каква певајућа сила  захтева од њега оно што мисао сасвим огољена не може докучити друкчије него множином наизменично покушаних конибинација. Песник не одабире међу њима ону која би најбоље изразила његову »мисао« (то је задатак прозе) и која би му поновила оно што већ зна, него ону коју мисао не може да створи у самој себи и која му се истовремено чини страном и чудноватом, драгоценом, и јединим решењем проблема што се оглашава тек у тренутку  кад буде разрешен.  Ова  срећна  градња  доводи песника у исто стање узбуђења у коме је управо била  зачета: она уопште није израз конструкције, већ нека врста ширења, утиска резонансе. Језик, у овом случају, није само  посредник  кога  разумевање  поништава  кад  се  та његова улога сврши;  он делује својом формом, чији је утисак да се појави и одмах се препозна.

Песник је необична врста преводиоца који свакодневни говор, преображен каквим узбуђењем, преводи у »говор богова«; а његов се напор не састоји толико у томе да тражи речи за своје идеје, колико да тражи мисли за своје речи и своје надмоћне ритмове.

Иако сам врло далеко од тога да себе сврставам у одличне латинисте, ипак ми је преостало незнатно и осредње знање језика Рима бескрајно драгоцено. Можемо га сасвим добро писати потпуно га не познајући, али не верујем да, не познајући га, можемо осетити конструкцију онога што пишемо..... (....)

Буколике, извлачећи ме на неколико тренутака из моје старости, вратише ме у време мојих првих стихова. Чинило ми се да поново доживљавам давне утиске. Чврсто сам веровао да је текст смеса савршенства и несавршенства, спој врло срећних комбинација и милости форме са врло осетним неспретностима; понекад спој зачуђујућих осиромашења, што ћу и доказати. Препознавао сам у тим неуједначеностима извођења младо доба талента, и то талента који је дошао да заруди у критично доба поезије. Наша је, када сам имао двадесет година, након четири столећа величанствене продукције, постала плен не-сигурности потпуно нових развоја. Била је дозвољена највећа разноврсност форми и начина изражавања, и наша је урнетност била препуштена свим искуствима која су могла бити изазвана исто толико жељом да се разликује од претходних поетика колико и идејом да буду позитивно обогаћена понекад чудноватим инвенцијама, кћерима веома пажљивих анализа узбуђујућих    својстава језика.

Био сам заведен трагањем те врсте. Истовремено, трудио сам се више него што је и било потребно око саме обраде стихова. Та стваралачка и веома пасионантна навика одвајала ме од почетног мотива дела, које је постајало предтекст, и давала ми на крају осећање слободе у односу на »идеје«, и осећање превласти форме над њима које су задовољавале моје осећање надмоћи духа над његовим задацима. Уверавао сам самога себе да је мисао само приступ поезији, а да је суштина поетског дела, што употреба стиха и доказује, у целовитости, у снази проистеклој из усклађених утисака свих својстава језика.

Ова, можда одвише лична, објашњења била су не-опходна да би се схватило зашто сам се затекао у ставу прилично збуњујуће, али неизбежне, присности пред једним од дела мога заната.

Додајем и ову рефлексију: да је латински стих још различитији од прозе него француски, који је дотиче, па чак и прилично добро упија, иако се углавном покорава закону риме, која није била позната »класичном« латинском. Француски стих подноси да буде оформљен од вербалне материје која не мора по сваку цену досегнути »говор богова«  (......)

              = извор: Пол Валери: ВАРИЈАЦИЈЕ НА "БУКОЛИКЕ".  у књ. ПЕСНИЧКО ИСКУСТВО (књижевни погледи). - Просвета, Београд, 1980.  . стр.  359 - 372; 362-363- 367....

MARKUNDA sings Azemmur by Sebsea Productions

11 Voices - 11 προσωπογραφίες μουσικών στο... Μουσικό Χωριό

Отпремљено је 23.10.2011.

11 Voices is a musical portrait of eleven musicians seen and heard through the eyes and ears of another musician. Hayden Chisholm shot the film in the Music Village 2009, simply asking the musicians to play and sing, and filming the results. What results is a work of austere beauty and a touching portrait of the village of Agios Lavrentios during the Summer when it is awash with sound. It is like a song without words, a calm listener who shares his experience with the viewer. In the words of Hayden Chisholm "this was a new experience for me as I usually listen to music with my eyes shut but I thought for once I would try to open them and film the results...."

Kyriakos Gouvendas (violin)
Haig Yazdjian (ud)
Pantelis Pavlidis (lyra)
Manos Achalinotopoulos (clarino)
Theodora Athanasiou (voice)
Kostas Anastasiadis (drums, tablas)
Eugenios Voulgaris (yayli tanbur)
Nikos Saragoudas & Giasemi Kantartzoglou (ud & voice)
Petar Ralchev & Nedyalko Nedyalkov (accordion & kaval)

camera: Bernhard Reddig & Hayden Chisholm

Гайдарска мелодия от с.Сребърна

Објављено је 28.06.2016.

Гребенска гайдарска мелодия от с.Сребърна-Силистренско . Изпълнява Дойчо Станчев . Записът не много добър, направен е в 70-те години на миналия век .Използвани са стари снимки от с.Сребърна на профила Srebarna-old Photos

Мечкарска песен -стара

Fon Langenau piše pismo, sav utonuo u misli.... / R. M. Rilke

Fon Langenau piše pismo, sav utonuo u misli. Polako ispisuje reči krupnim, ozbiljnim, uspravnim slovima:

„Dobra moja Majko,

budite oholi: Zastavu nosim,

budite spokojni: Zastavu nosim,

volite me: Zastavu nosim —"

Potom stavlja pismo pod bluzu, na najskrovitije mesto, odmah pored ružine latice. I misli: uskoro će pismo poprimiti ružin miris. I misli: Možda će ga jednom neko naći... I misli: ...; jer je neprijatelj blizu.

Konji nagaze na telo ubijenog seljaka. Oči su mu široko otvorene, i nešto se ogleda u njima; ipak ne nebo. Potom zavijaju psi. Najzad, znači, neko selo. A iznad seoskih kuća visoko štrče zidine zamka. Široko se pred njima otvara most. Diže se svod kapije. Radosno ih pozdravlja rog. Ujahuju: štropot, zveket, kevtanje pasa! U dvorištu rzanje, topot kopita, povici.

           = izvor: Rajner Marija Rilke: PESMA o ljubavi i smrti korneta Hristofa Rilkea – Grafos, Beograd,1980. – Napisano 1899.  – str. 18-19

ALBANCI U SOKU!!!: Srpska vojska ponovo na Kosovu?!

ПРОПАДАЊЕ / Белатукадруз

Снимио фотографију Мирослав Тодоровић

Бог ми говори кроз цветове

Не, Бог ми не говори кроз цветове

То сам ја подметнуо Богу  у  страсти коцкарској

Бог ме бојим се уопште не чује!

Што се онда чудим пријатељима  такозваним?

Назовипријатељима?

Бог ми говори кроз салаше атара села у којем сам рођен

Сви салаши у атару нашег села су сада „мртви“

Тамо није Бог. Он је и из тих брда протеран поодавно.

Бог ме позива у брда  према прозрачним шумама

Не није то Бог, нити су те шуме више прозрачне

Пуне су  поскока, риђовки, и неких змијурина  дебелих 
и дугих као бандерe

Бог ме позива на бачије Дубоког Потока пре Ђурђевдана

Не, није то Бог, јер ни бачија већ неколико деценија нема

Све су шуме прогутале и затвориле се у  густо шибље и таму континенталне прашуме.

Бог ми говори кроз  речи сасвим незнатних и непознатих људи

Кроз симболе и сигнале. 
Кроз слике депримирајуће и дијагнозе јасне.

Бог ме позива на југ у брда у висину.

Није то Бог већ је то можда  неко заборављено благо Келта,

Тамо где га није регистровала ни ракљарска  справа

У пределе који  су обавијени легендом

И где је узнапредовала маховина,

Која је прво кренула у осећањима и мозгу

Једног поколења које је на издисају.

Бог ми говори жубором  шумске  речице  што отиче смарагдна

И пуна пастрмки. Да ли је то Бог, човече, или  млад јарац

На обали под  стаблима  липа, багремова, јабука зуквача,

Дивљих трешања, јоргована, јасмина и беле лозе?

Бог ми говори  јарким бојама даждевњака, после кише,

Крупних и црних са златним пегама  по кожи...

(Четвртак, 23. Април 1998.. Око 4 поподне. Мишљеновац)