Александар Лукић
ОД
Друштвени цвет – песник Од: анониман,
беше ми послат из Окружног Комитета СКЈ
у редакцију, где уређивах рубрику поезије,
удомљен од стране другова да не гунђам,
а и да будем непрестано на оку – коме треба.
Уредник поезије а дужност: улога сефте зета,
часописа за уметност и културу: општа благост
као сва периодика српска тога доба: оборена сурла.
Мали даровит, вели његов ментор преко телефона:
цикорија му није равна. Долази! Практичан момак.
Упознај брале – класа! Део нашег савета за културу.
На врата бану кршан џин: закачи главу о шток.
Шта то би? Буџа искочи, рана отворена: мостарина.
Ја њему збуњено ко сам, он мени нешто слично: нимник!
Стишки сват, наштимован да се не лажемо: перфект.
Портрет: сложен као да је у Удби пакован.
На првом месту: груба чеона кост – пегла.
Нечовечно спљоштен боксерски нос -
мало орловски, након туче. Ако не лаже.
Не познајем мимо – грча генија: ту страну.
После неког времена, осмели се курјак:
гура грађен слободном руком без виска.
Пре кривине, пре пружног прелаза, пре...
Писну регрутован. Спашавај од рата, аман!
Кад је било густо потури жену да ми то каже,
плус здружени рукопис: Aurora polaris стотину
страна из душе: па ти види! Где тежи!
Андрејин крст: укрштање, па опет блато.
Депеша написана: тешка посла. То, те се тиче!
Птичје гованце пало на сто. Круна оволика!
СКЈ! СКЈ! СКЈ! Песниче Од, упражњено место
чека. Гурни нос тамо, ко што си досад гурао.
У славу, по списку. Стоп.
= из необјављених рукописа српских песника