ВЕСТИ ИЗ УЖАС-а

..
..

       

МИРКО, ГДЕ СИ? / Зимски писац

Драги Имењаче*,

нека ти је срећан данашњи дан, ма где да  си.

Па, где си, драги Пријатељу?

Замишљам да те поларна светлост обасјава, да си далеко одавде, да си као они стари пустолови себе нашао у тој белини.** Ја сам још увек у нишком кавезу,  чим мало отопли одлазим у Завичај.

Ових дана излази књижица терцина "Лепете крила"*** поново трудом других, и варљивом надом да све ово има смисла. Ако си о могућности шири Глас о овој књижици. 

И јави где си, како си?

Ова техника омогућује да имамо илузију да смо и тамо где нисмо,а најмање тамо где би требало да будемо. Итд...Пошаљи нам нешто са твојих путовања за часопис "Исток".

С пријатељством, увек Мирослав  

 16. 02. 2018, 09:07 

* * *

факсимил прилога М. Тодоровића, објављеног само у шт. издању, не и оном дигиталном, који сви могу да виде...

________________

    * Шта да одговорим Мирославу Тодоровићу? - Између неба и земље? У Београду? 

У ишчекивању? Чега?

     Пролећа у Звижду? На капији ове регије? На нашем породичном имању, где доминира

чаробан брежуљак, мираз наше пок. мајке? И још чаробнији видиковац.

     Где би могао да никне и сасвим скроман Запис? Какве сам виђао по јужној Србији?

     

 

    ** У мислима сам често, у Хипербореји. Најчешће на обалама једног великог шведског језера, 

у коме је рођена шведска краљица Урлика, и где има доста лабудова, снега, леда, на којем 

опстају и лабудови и дивље патке, што се сунчају на зимском сунцу на сантама замрзнутог језера.

_______   

***

     

Уметничка академија ИСТОК, Књажевац

Едиција

Библиотека

ПОЕЗИЈА

Књига седма

Уредник

Обрен Ристић

      Одломци из књиге 
    ЛЕПЕТ КРИЛА / Мирослав Тодоровић

СНЕЖНЕ мрље
уздаси зиме
по горским странама

УДАРЕН мотиком
камен у земљи
људски јекну

ПОБУСАНИ понедељак
Пламичак свеће
однесе ветар

СЛОМЉЕНА грана
расцвала се
Радост у трави

МЕСЕЧИНА по брдима
мотрим као у сну
Сенке предања

            =  извор: Мирослав Тодоровић, писмо, 16.02. 2018. Стихови из Тодоровићеве хаику збирке поезије, стр. 8

ЛеЗ 0013706     

БАБИНО УВО. - За бабино уво (Sarcoscypha coccinea), преслатку црвену гљиву која се прва зарумени из снега, наговештавајући сунце, топлоту и пролеће, знала сам да је некад коришћена да зарумени девојачке образе, да је у Румунији, као вариво, припремају са младом копривом за укусан и здрав оброк, али ми је прича која следи право откровење... :)

За неупућене, моја прва комшиница Олга Јеловогорска има 70 година, чила је и права планинска жена која зна све о практичном животу у суровим условима...Довољно стара да је закачила нека по свему другачија времена и довољно млада да све памти и рада је да то исприча, посебно откако зна да се прича код мене не зауставља...

Бабино уво - Са тзв. линије

А она, данашња прича, иде овако...
Звоњава на вратима у нашој забити у јутарњим сатима значи само једно - Олгу...Са тазе сурутком и плетивом ето је на кафу, расположена и увек ведра...Ја бистрим нову, тек набављену литературу о гљивама, па енциклопедија остаје отворена и доступна Олгином погледу, коме ништа не промиче, и даље без наочара...”Бабино уво”, препознаје Олга гљиву на слици...Већ раније сам имала прилику да се изненадим Олгиним познавањем и коришћењем гљива у исхрани, чула сам од ње и сијасет непознатих ми народних назива, попут “ђумурка” за шампињон, “петлић” за велике беле јарчиће (гнојштарке)...И док чекам да ми каже откуда и како зна за бабино уво, ништа не наговештава тајансвеним велом заогрнут магијски ритуал, вероватно старији и од Олгине бабе, која га је у Олгином детињству иницирала...
“Знаш, у Ускршњем посту, кад су ушна и глушна недеља (по Олги, 4. и 5.недеља поста), не ваљда да се пере веш, а то је предуго, кад немаш довољно преобуке. Ако переш у ушну недељу, децу ће болети уши, а у глушну ако то радиш, оглувеће, веровало се тада. Да се то не би догодило, а кошуље и остала одећа од беза биле опране, баба нас пошаље да поред потока, на врбовим гранчицама нађемо бабине уши. У бакрачу заври вода, у парјаницу (дубоку дрвену посуду) ређају се један по један комад гардеробе од дебелог беза (платна од конопље) насапуњан кабашем (сапуном од животињске масноће). У воду се дода пепела од буковог дрвета, да се направи цеђ и оних бабиних ушију што смо ми, деца, набрала. Том водом се залије веш у парјаници, па се одозго ушушка неком крпом и остави да се сасвим охлади. Онда баба вади једну по једну кошуљу, пребацује преко преко брамаче (дугачке мотке којасе носи преко рамена), па на поток, на перило...Тако је то било...”

      =извор: Која је ово гљива   Бабино уво  .

  

          ЛеЗ 0011321    

ОЛИВЕРА КАТАРИНА : ИЗУЗЕТНА је част што после педесет година од "Скупљача перја" поново идем у Кан, и што сам играла у изузетном филму генијалног редитеља као што је Саша Петровић, који и данас ужива огромно поштовање филмског света.  -Овако, за "Новости", говори Оливера Катарина, звезда филма Александра Саше Петровића, која ће још једном прошетати црвеним тепихом 70. јубиларног фестивала у Кану 24. маја, пре приказивања филма у оквиру главне селекције "Кански класици". Пројекција култног остварења, које је 1967. у Кану награђено Великом наградом главног жирија за најбољи филм и Наградом међународног жирија критике ФИПРЕСЦИ, заказана је у Дворани "Буњуел", у главном термину, у 23.30.

* Са каквим емоцијама идете на фестивал који сте очарали пре пола века?

- Савршено сам мирна, иако су моје емоције посебне, зато што, нажалост, нико од мојих дивних колега из овог филма више није међу живима. Нема Саше, Бекима Фехмиуа, Бате Живојиновића, Гордане Јовановић, Мије Алексића... Нема ни музичара Јанике Балажа, сценографа Вељка Деспотовића, најбољег филмског сниматеља Томислава Пинтера. У Кану сада имам велику одговорност да се поклоним у име свих њих..

-  Имала сам концерте по читавом свету, чак и у Јапану, а у "Олимпији" сам имала 72 везана наступа, што се у то време није догодило ниједном музичару. Многе звезде тог доба, као што је Шарл Димон, познати композитор који је за Едит Пјаф написао све оне дивне песме, желео је да певам његове композиције. А ја сам увек волела да представљам свој народ, да будем амбасадор културе своје земље, и уплашила сам се да од мене хоће да направе француску шансоњерку.

* Шта вам је донела лепота?

- Не могу ја да говорим о својој лепоти, али мислим да лепота није "улазница" за срећу. У очима гледалаца изазива дивљење, али људи који су лепи страдају од пакости, злобе, предрасуда. Лепота често чак и омета таленат, јер су људи спремни да кажу за неког да је само леп, док његов дар остаје у сенци.

* Нема вас у јавности, чини се као да сте у овој земљи инкогнито. Како данас живите?

- Имам националну пензију, и хвала овој држави на томе, али она, нажалост, оде на стан, пошто сам подстанар. Живим повучено, читам, пишем, готово да нигде не излазим, слабо се и дружим. Усамљена сам, понекад одем код сина, који је тренутно у Њујорку. За њега овде није било посла, иако је завршио факултет са десеткама и савршено говори неколико страних језика. С великом тугом ово кажем, јер ми је много тешко што у овим годинама мој син није поред мене.

* Да ли постоји нешто у вашем личном животу за чим жалите?

- Не жалим ни за чим, и ништа не бих мењала у свом животу. Увек сам имала чврст став и била искрена према себи, послу, колегама, људима. Нисам плакала над првом бором на лицу, достојанствено носим своје године, јер мислим да сам их достојанствено и трошила. Не размишљам о прошлости, не чувам своје старе фотографије, јер сам увек живела пуним плућима, онако како сам желела, са много страсти и емоција.

         = извор - Радмила Радосављевић | 21. мај 2017. 13:20 |

     ЛеЗ 0011302