символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

Портал Сазвежђе З

ПО.РТ.АЛ. - Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз)

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", САЗВЕЖЂА З,

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА... деле се на две групе - на оне из УЖАС-а (тзв. Ужа Србија, редовне и повремене), и оне из Изванужас-а (тзв. вилајета, такође - повремене и редовне). Дописнике бира озбиљност, дар, тврдоглавост или инат, Бог и Оснивач. Имена дописника позната су само уреднику. Дописи ће бити публиковани овде, али и на другим локацијама Сазвежђа З...сразмерно ширењу Мреже дописника...

уторак, 25. април 2017.

Ono kad zet nije bio odavno u tazbini...

Kom' d' uzme grobno mesto ?!

Vlasinska elegija

ШТА ЋЕ ГОСПОД ПИТАТИ НА СТРАШНОМ СУДУ

Тајна разлучења душе од тела

уторак, 11. април 2017.

Ај цигани, ај људи

Објављено је 04.07.2013.

Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra (BGKO) was a project founded by clarinetist Robindro Nikolic and accordionist Mattia Schirosa. The project existed from year 2012 - 2015 creating great success while performing in Barcelona and most European countries. The last concert of BGKO was performed at Vienna KLEZMORE festival on the 8th of November 2015.

Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra were

Sandra Sangiao (Vocals - Catalunya)
Robindro Nikolic (Clarinet - Serbia/India)
Mattia Schirosa (Accordeon - Italy)
Julien Chanal (Guitar - France)
Ivan Kovacevic (Double Bass - Serbia)
Stelios Togias (Percussion - Greece)

Vroni Schnattinger (Violin - Germany)

This song is a tribute to one of the greatest Romani songs, sung by some of the greatest singers of all times. In some way , it is our inspiration for entering into the mystical world of the gipsies.
Lyrics are written by Žarko Jovanović in Romani language, in the year 1949, but the melody already existed among Romani people of Serbia, Bulgaria and Romania. Some say that the original melody was of a love song and that it was known during the twenties of the last century and that Žarko Jovanović adopted it and wrote lyrics of his own dedicated to Roma people. It tells about the atrocities they suffered during World War II, and about the rise of Roma people that is about to come. It was adopted as the Romani national anthem at the first world congress of Roma people in 1971 in London.

________________________________

Долазим, долазим далеким путевима
Срећем драге цигане
Долазим, Долазим далеким путовима
Срећем драге цигане

Ај цигани, ај људи
Ај цигани, ај људи

Одакле долазите наши људи
унутар черги одакле гладујете?

Што волим њене црне очи
Које су црне као два црна зрна грожђа

Купујем јој црвени турски шал (мараму)

понедељак, 10. април 2017.

ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА / Иво Андрић

Фототипија друге стране Андрићеве докторске дисертације , Политикино издање , понедељак 10.април 2017

Леп гест, издавачки, "Политике"! Што је прештампала Андрићеву докторрску дисертацију на српском језику, према преводу својевремено штампаном уз оригинал (на немачком) у СВЕСКАМа Андрићеве "Задужбине", али у релативно малом тиражу. Сада је овај рад одштаман у најсолиднијем броју примерака. Нисте купили данашњу "Политику"? Пожурите да набавите свој примерак!
"Било би добро да Андрића читају и светски моћници који данас хоће да кроје слику света, како би заиста схватили шта се овде вековима догађало, шта се данас догађа и које је решење за немирни Балкан дуже одрживо без штете по земљу и становништво. - Стога смо и одлучили да нашим читаоцима поклонимо ово дело - пише "Политика". - Сматрамо да ради разумевања прилика у Босни и Херцеговини, и кроз историју и данас када су опет узавреле страсти, и схватања Андрижа као човека и као писца - сваки образовани човек у својој библиотеци уз његова остала дела треба да има и овај његов научни рад. ... " (Г. Аничић)
"Нико боље од њега није разумео и описао сву вековну несрећу Босне и њеног становништва у судару ислама и хришћанства на хришћанском вековном тлу."

Децивилизатор 17.11.2015. - Ратни фотографи и сликари - Драгољуб Павлови...

недеља, 09. април 2017.

Globalno 05.04.2017 - (BN televizija 2017)

четвртак, 06. април 2017.

ЈОРГОВАН / Белатукадруз

ЈОРГОВАН

Ова свеска са тим насловом

Не служи за записе

Већ за пресовање

Цветова

Крушке,

Маслачка,

Зумбула и зеленкаде,

Дивљег плавог зумбула

и јоргована.

И можда чување

понеке слике

Снимљене у тренутку.

Пријавите се на: Постови (Atom)

новине друге српске ренесансе стооке васељенске новине будућности ISSN 2334-8704

Појавио се око Спасовдана 2013. године (када су „Заветине“ напуниле тридесет година), НУЛТИ БРОЈ часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ који је следбеник свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“...), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“ НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик уредника Александар Лукић. Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности... Стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непознатих извора са којих се напаја. ... Штампано у првом броју „ЗАВЕТИНА+“

ПОДСЕТНИК ДАНАШЊИМ СРПСКИМ ПИСЦИМА

ПРВИ НАПИС Г. БРАНИСЛАВА НУШИЋА ПОСЛЕ ОЗБИЉНЕ БОЛЕСТИ

Једна небеска седница

Треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој генерацији. Гријешите ви који бисте прекратили му вијек. Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега преставника.

Није то случајно што се ја сваке године, о дубокој јесени, теже разболим и догурам до 39 на термометру, догурам до најмрачнијих слутњи које новинарске репортере доводе до незајaжљиве радозналости и – повучем се опет у живот. Неће то бити случајно. Једне чак ноћi, под температуром 38 са 6, покушао сам да продрем у ту тајну; да видим, не интригира ли ко против мога живота; не протестује ли когод што ја још живим?

Разуме се, под температуром 38 са 6, није ми било тешко продрети у тајну и наћи одговор своме питању. Те ноћи сам, крчећи себи пут кроз облаке којим ми ваља кренути на небо, застао пред једним полуотшкринутим небеским вратима, јер сам сагледао тамо чудну једну појаву. Била је то као нека тајна седница, где сам око стола запазио све позната ми лица и чуо тако познате ми гласове.

Бора Станковић

Застао сам у толико пре, што сам чуо да се моје име врло често помиње, те сам оправдано посумњао да је управо о мени реч. Наоружан свима земаљским особинама, а нарочито земаљским ушима и радозналошћу, ја сам од речи до речи чуо дискусију која се на тој седници водила и кроз отшкринута врата видео сваки покрет и сваки миг.

За једним другим столом седели су окупљени: Милован Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора Станковић и Радоје Домановић.

Седе тако сви намрштена погледа и мрачна лица и тек после дужега ћутања неко ће рећи (нисам га спазио ко) да би се могло приступити разговору.

Пренуше сви, погледаше се међу собом и понудише најпре Милована Глишића да претседава. Милован ни да чује, вели никад он те ствари није радио.

– Ти, стриче, и нико други! – вели му Јанко – Ти, брате, једини међу нама имаш честиту браду. (....)

– И бар да је скроман – придружује им се мрзовољно Бора Станковић – и као што је ред да се један дезертер прави туткун, да седи у ћош, у пепел, да не даје глас од себ’. Али он запео, па свима нама држи посмртне говоре, а кад груне земља повр нас, а он пита: „’Ајде, има ли још неко”? Беше тако у Врање, у старо време, неки Миле сојтарија; није му Бог дао много памет, а гола сиротиња, па кад ко умре, њему му дарују за душу покојникове хаљине. Па он тако, кад се поцепа, па нико не умире, зађе од куће до куће, па лупа у капију и пита: „Има ли, море, когод скоро за умирање?” Е, тако, видиш и овај Нушић, иде од капију до капију и све нас посахрани и то није да кажеш једну, него сахрани неколико генерација, целу нову књижевност. Е, па, брате, што не бива не бива!

– Господо – испрси се председник и погледа преко цвикера по свима. – Дебата се овако произвољним разговорима може наставити у бескрајност и ми на тај начин нећемо доћи ни до каквога закључка. Мислим да је боље ако будем сваком редом давао реч. (...)

– И ја бих хтео ријеч! – рећи ће на то Симо Матавуљ, дижући два прста десне руке у вис.

– Чујмо господа Симу! – одазва се неколицина.

– Колико сам разумио, господо – поче госпар Сима – ријеч је овда о томе: треба ли Нушића оставити још да живи, или га треба већ једном позвати да се врати својој генерацији. Ја велим, господо, гријешите ви који бисте прекратили му вијек. Нама је као генерацији, која је учинила тако замашан потез у српској књижевности и заорала једну дубоку бразду, потребно да имамо доле на земљи својега преставника. Нушић се може сматрати као заостали преставник наше генерације на земљи, управо као наш консуо на земљи...

– Па је л’ то – прекида га Бора – он као наш преставник и консуо, што каже шјор Шиме, он може да наплаћује тантијему и за моју „Коштану”?

– Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина.

– Молим господина Борисава да ме не прекида – наставља госпар Сима са пуно мирнога достојанства. – Ви видите сви, господо, како је настало једно ново поколење које би нас хтело да избрише и да од себе почне историју нове књижевности. Потребно је, дакле, потсетити све те што хоће од себе да почну, да смо и ми постојали, да смо и ми нешто градили и дограђивали на згради коју новом српском књижевношћу називамо и зато је – видите – потребно да битише, да живи неко тамо доле, за којега ће, као оно познија франческа поколења што су, пружајући прст на последњега Наполеоновог војника, говорили: „И овај је био на Аустерлицу!” – тако, велим, нека и за нашега претставника реку: „И овај је припадао овој вредној генерацији!”

Симино мишљење некако освоји све и тако, само са неколико гласова опозиције, мени продужише мандат још за годину дана. Догодине видећу како ћу проћи.

= видети опширније

ЛеЗ 0010341

ТАЈНОВОДСТВО

Мој школски Вергилије!

символи и сигнали

тајноводство 1

јавни,2