...
..
НАСТАВАК ОСВРТА ИЗ СНА / БелаТукадруз
Док сам се будио, размишљајући о храбрости једног
часног човека, из планинских крајева Црне Горе, о догађају који се одиграо пре
скоро четрдесетак година; док сам тражио праве речи за
кукавичлук, свих оних , мени драгих и блиских људи, које ипак нисам
довољно добро познавао, мојих земљака, Србијанаца, који нису имали куражи да
напишу рецензију за рукопис књиге једног младог песника („У вагону Розанова“,
коју сам хтео да штампам као приватни издавач); помислио сам, да то, што вреди
да забележим о тим официјелним књижевним критичарима, може понети наслов НАСТАВАК ЕСЕЈА ИЗ СНА, али када сам устао,
ипак сам написао НАСТАВАК ОСВРТА ИЗ СНА,
јер ме реч есеј одбијала својом
патетичношћу. Шта ја у ствари хоћу? И да ли има ма и једне ствари на овом свету
којом могу бити потпуно задовољан? И која је то ствар? И шта је то? Па и тај
појам „осврт“ само донекле одговара, ономе што је промицало у мом мутном сну?...
Сећао сам
се тог колеге, крхке грађе и плавих очију, увек срдачног, који је стао, оног тренутка када је написао
врло позитивну рецензију о споменутом
рукопису и потписао је својим пуним именом, наспрам свих тих других,
страшљиваца, калкуланата, књижевних пиљара и диверзаната. Устао сам и стао
крај прозора; целе ноћи је вејао снег; завејао је кровове, путеве, брда и
долине; стресао сам се од осећаја хладноће! Брр! Има таквих дана, када се
човеку чини да му се зима увукла у сваку кост. Колико пута је тако било, док
сам био дечак, младић, и касније – и све је то прошло.
Гачци су
слетали на снег, који је већ добио покорицу, клизали се, до ивице крова и
полетали. Заиста, право је чудо како су и неке помисли и слутње, слетале на неки
унутрашњи клизави терен у мени, и котрљале се према понорима...душе. Јављале су
се неке страшне мисли, везивале се на сећања и зле сутње – Боже, спаси ме,
помислих, од тих слутњи! Позивао сам и Божју мајку, и Свету Петку, и нашег
домаћег свеца, да ме својим енергијама окруже, и заштите од ствари које ме удаљују од Бога...
Ко шаље
таква искушења, те лажне пријатеље, кукавице и бездушнике, преамбициозне и
потуљене, подмукле и завидљиве, у моје окружење? Те лавине снега и ужаса? Парке? Суђенице? Или неки демон, неке Перверзне странке? Зашто из мог окружења сваке деценије, године,
годишњег доба, месеца, недеља, ноћи, нестају
часни људи?....
На
почетку мог укључивања у оно што зову живот, у катакомбама сећања и љубави,
било је нечувено издајство. Прототип. Јуда.
Зашто ме тај прототип прати у свему
што поново започињем, опет, и опет, из почетка? Је ли то судбина? Јесу
ли то тако одредиле суђаје?
Ако ти не
чујеш и не разумеш, Боже, ко онда?
ЛеЗ 0013872
ГОРКИ УКУС МАЛИНА
Мирослав
Тодоровић, „Малина и други јади“, СВЕН, Ниш, 2016.
Читалац дневних новина у Србији,
пробијајући се кроз честар текстова затрованих завишћу и мржњом, политиком и
црном хроником,понекад има прилику да наиђе на редове који га воде у прави
правцати малињак. Кужни ветрови допиру и до њега и кваре малине укусом горким
попут бадема, али првобитна сласт речи која означава нашу најдрагоценију воћку,
није сасвим ишчезла. Зато се пажљивом зритељу указује награда у виду блиставих
увида који повезују судбину малинарства са усудом српског села и читаве државе.
Мисли аутора, попут блиставих муња осветљавају узрок и последицу, почетак и
крај, укратко – целину воћне бајке која се преметнула у кисело вино. Испод
записа о „црвеном злату“ потписан је књижевник из Трешњевице и то ове есеје о
малинијадии њеним посвећеним „малинијадницима“ на које би се и Виктор Иго
сажалио, чини сасма загонетним. Читаоци се присећају где би то село могло бити,
копајући у сећању проналазе га и у врлетима Босне и других крајева почивше
Југославије, све док не доконају да без Ариља, где се скрасио и чувени „плави
анђео“ - Свети архангел Гаврило, у цркви Светог Ахилија, не може бити ни говора
о малинама.
Они који су боље обавештени
присетиће се и писца Добрила Ненадића, чији је роман „Доротеј“ на велика врата
ушао у српску књижевност, али мало који ће знати да је овај књижевник по
образовању и професији агроном, и да је управо он наговорио већину садашњих узгајивача
да се посвете малини и малинарству. И ту се негде успоставља веза, она
суматраистичка на коју нам је одавно указао Милош Црњански, да је све на овоме
свету повезано, па је природно што је писац Мирослав Тодоровић истовремено и
малинар. Баш као што је логично да неко ко се тиме бави мора да пише текстове
који провејавају горчином, јер горке траве привијају се на љуте ране као
најбољи, често и једини лек. Есеји штампани углавном у дневним листовима
„Политика“ и „Вечерње новости“, врло често скраћивани да се уклопе у странице
на којима су им уредници пронашли место, оскудно какво култури и приличи,
сабрани у књизи објављени су у целини, да послуже као нека врста лековитог
приручника за преживљавање у земљи која се застидела свога села. (Асоцијација на
приповетку „Застидио се мајке“ Ивана Цанкара није нимало погрешна!)
Тодоровић није имао разлога да се
застиди нити једног свог текста, нити иједног ретка у њему, а једино што је
променио јесте то што је хронолошку композицију, по редоследу настајања есеја, заменио
тематском. То је књигу учинило кохерентнијом и омогућило читаоцу да трептаје
пишчеве душе, његове етике и естетике, усклади са својим. Тако већ уводни текст
„Сиромаштво и књига“ представља слику нашег жалосног односа према читању, in
mediasres, без околишања. Цитирајући
Данила Киша који је још 1960. године закључио да хамлетовску дилему „Шекспир
или кобасице?“ већина разрешава без
дилеме у корист кобасица, а такође и Добрицу Ћосића који у тексту из 1972.
закључује:“...од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје
иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се
прогања“– аутор не нуди утеху да је код нас вазда тако било, већ напротив, диже
глас против безнадежног стања књиге и културе у земљи што се дичи прапорцима, а
чије вође заборављају да је то био јадни украс на капама дворских будала. „Према
свецу и тропар“, а за избирљивог Рајка најгора капа.
Асоцијативно богатство текстова
сакупљених у књигу „Малина и други јади“, такво је да би, пишући о њима, могло
настати дело које би обимом превазишло и чувене романе какав је Толстојев „Рат
и мир“, Манов „Чаробни брег“ или Сервантесов „Дон Кихот“. По духу би овај
последњи можда био и најсроднији Тодоровићевим духовитим и мудрим „сликама
жалосних догађаја“ у Србији, земљи која не мари ни за своје грађане, акамоли
неважне подврсте као што су сељаци и културни радници. Тиме заправо показује да
не мари више ни за себе, у некаквој наопакој бајци у којој се мајка отаџбина
застидела сама себе. Па би да се преметне у нешто друго, нешто што није никад
била, али је видела на треперећим сликама екрана и монитора, те јој се учинило
да је „живот негде другде“, а ово овде само јадна предигра за главну утакмицу,
прави живот у коме те сви уважавају, иако ни ти сама не уважаваш себе. Ој,
Србијо, жалосна ти мајка!И твоја плитка, покондиренаЕвропа-тропа памет.
Све је то присутно у текстовима
Мирослава Тодоровића, есејима који нас узносе и „укрцавају“ у књигу, најчудесније
превозно средство за људе од духа, да би нас повели на пут ка електронским
медијима – сурогату кућног огњишта, политичким марифетлуцима, економским
пропастима, црним хроникама, презиру према писмености, неспортским играма без
хлеба и малинама које и кад рађају, стварају стотине проблема: одгајивачима,
берачима, откупљивачима, а и самој држави која им се не радује, јер треба да
све те проблеме реши, а неће или не уме. Стихови песника из књиге „Тамно и
дубоко“ (2002), а аутор се не либи да цитирајући друге придода и своје
некадашње мисли, остају актуелни и данас:“Ове пурпурне бобице крцате мирисима
заменићемо за новац/По цени коју одреди онај што не зна муку пута до зрелог
плода/А новац ће нам дабоме појести инфлација и још у рукама/Претворити у
шарене листиће са ликовима у прошлости знаних и бедних писаца/Имаћу само
успомену на лето проведено у родној Трешњевици/И овај запис који ће се временом
преобразити у песму Сећање“.
Највише је текстова малинама,
природно, јер њима је и посвећена књига есеја који су лутање по новинама
окончали у заједничком гнезду, књизи на чијим је корицама реч малинаштампана црвеним словом, баш као у црквеном
календару. Има ту велике симболике, јер највећи празници се тако означавају,
али су они истовремено и ознака за највећа хришћанска пострадавања и
подвизавања. Без смрти нема ни Васкрса, па тако ни апостол малинарства, агроном
и писац Добрило Ненадић, иако зна да је „малина последња одбрана села ариљског
краја да се не закорови“, не може никоме да саветује шта да чини, јер у „тамном
вилајету“, шта год учинио, кајаћеш се! Ненадић је у роману „Време кокошки“
описао малинарске муке, спомиње то Тодоровић у тексту по коме је насловио и
књигу „Малина и други јади“, не пропустивши да закључи:“Ко сними филм о
малинарима тај ће добити Оскара. Занимљиво ће бити Европи, и свету, да види
егзотику, по века се на исти начин обрађује, бере, гура, носи, вуче, суља,
сагиње, пузи... Ко све не бере? Све што миче, деца, стари и све могуће
професије. Дошли из града да се овајде, економисти, правници, инжењери и
пензионери у изанђалим оделима. Још се не зна колико их преко лета у малињацима
остане. Ко о томе да води бригу? Береш док не паднеш. Чудо, три грама бобица, а
преполове човека. Каква дијета, ајде чича не будали, док не закрче црева не
једе се. Бери, гајбица, вајдица. Свака бобица зауар...“
С тугом примећујем да овакав филм
тешко да ће бити снимљен, јер би средства требало да одобри држава, а као што
је то забележио Шолохов у роману „Тихи Дон“, не вреди, јер „Москва сузама не
верује“. Уметничка је иронија да је филм Владимира Мењшова, управо с тим
насловом, освојио Оскара за најбољи страни филм 1981. године. Ко зна, можда
ипак, већ за коју годину, док нас још има и по малињацима, а не под оном
креманском шљивом коју видеше Тарабићи у својим визијама тужне српске
будућности, филм под насловом „Малина и други јади“ буде наш конкурент за
Оскара. Ако се то догоди, аутору књиге Мирославу Тодоровићу биће опроштен сав
песимизам којим је обојио нашу стварност у својим есејима. Тапшаће га по
раменима и они који књиге не читају нити филмове гледају. А до тада, ми
читаоци, знајући да је песимизам лековит, а оптимизам без покрића Кандидова
болест коју је исмејао Волтер, немамо шта ни да замерамо, ни да опраштамо. Јер
тако нам је суђено и досуђено, без права на жалбу, да волимо књигу и писце, јер
упркос разним начинима којима се довијамо да зарадимо за „хлеб наш насушни“, по
стварном, истинском занимању првенствено смо читаоци. Или, да парафразирам
Хемфрија Богарта који је у филму „Казабланка“ тумачио Рика Блејна, власника
„Риковог кафеа“: - По националности сам читалац!
ЛеЗ 0010324
..И после 105. година, све је исто. - Коме да пише неки данашњи Станковић у Загреб?
Матоша нема, а нема и кога познатога. И тамо у Загребу, и по другим градовима изван Србије.
Потписујем ове редове " Ово је више инат да се види: да ли се може код нашег народа, а без партија и котерија, са једним не кажем добрим литерарним, али бар солидним, штогод постићи."Становић беше порезник, а ја сам отиша у пензију као библиотекар, у завади онда, још увек у завади.Упркос напретку, технологијама, интернету, још увек може овако: Претплату слати писцу (Скадарска ул. 28), или Диши Стевановићу, администраторуПолитике који ће вршити и сву администрацију.У животу се увек нађу неки добри људи. Једном је Станковић за живота споменик подигао.Диши Стевановићу, администраторуПолитике који ће вршити и сву администрацију
Нема коментара:
Постави коментар