Разговори

..

..

Мирослав Тодоровић* 

Разговор са књижевником Бела Тукадрузом (алиас Мирославом Лукићем)

ПИСАЊЕ КАО ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ

или мисија „књижевног легионара“

(Тридесет година за тридесет питања)

Може се рећи да је Мирослав Лукић писац, уредник… стваралац која оставља дубљи траг у српској култури. Али, то баш и није довољно акцентовано у најширој културној јавности. Треба истаћи да је Мирослав, Мирко, Белатукадруз, Бела Тукадруз… поборник превредновања српске књижевности. Лукић је, како то каже Јован Пејчић: Стваралац на кога треба да се угледају сви они који пишу, јер он је посвећеник који је у служби Речи…

Творац песничких збирки Земља Недођија, Лас вилајет, Moara parasita (које у подтекстуалности наслова асоцирају на трагичну судбину Србије…), Песама из романа, великог романа Пасија по Амарилису (још увек невалоризован, чека поштене тумаче. Да је ово велики роман српске књижевности истакли су многи читаоци међу којима и писац Добрило Ненадић). На једној страни, Лукић је награђивао друге, и наградио књижевност српског језика бројним књигама трајне уметничке вредности. Романсијер, песник, критичар, есејиста, антологичар, уредник, оснивач часописа… издавач, борац за естетско вредновање дела, противник „тројки“ српске књижевности које по свом укусу и ставу одређују, вреднују и намећу вредности што је и довело до потпуногобесмишљавања критике и вредновања… Живи и ствара у свом времену, али –иде испред свог времена!

Као издавач часописа, и зборника, штампаних на папиру о властитом трошку, али и оних електронских, Лукић је задужио многе српске писце ма где они живели и ма ког политичког или верског опредељења били, и то у временима тешким за српско друштво, културу и књижевност. И не само српске писце! Јер Лукић публикује и препеве поезије и песника других народа (Едиција ЦАРСКИ РЕЗ).

Као оснивач награда Дрво живота и Амблем тајног писма…Лукић здушно подржава нове гласове (Конкурси „Заветина“).

На другој страни, најбоље Лукићеве књиге нису награђиване; Лукић до дана данашњега није добиони једну значајнију српску књижевну награду! У чему је ствар? Да ли зато што је као књижевни критичар следио Боалоа, тј. био – ма колико то отрцано звучало – поштен човек? Што се супроставио „официјацима“, „наметачима“? О томе, и о још многим другим стварима, питамо Бела Тукадруза, у овој години када „Заветине“ пуне тридесет година.

М. Т. Тагоре је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „Ти не знаш моје унутарње збивање, јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму.“ Данојлић се позива на народну, вели: „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више?

Бела Тукадруз: Данојлић је добро рекао. И Тагоре је дотакао једну дубљу истину. Осмишљена старост има смисла, ако има здравља и бистре памети, да се доврше недовршени послови. У животу сваког човека, па и уредника и писца, постоје – недовршени послови. Добар део живота сам проживео као професор књижевности и библиотекар. Мислио сам да, поред других послова и обавеза, овог изузетно жарког лета 2013. средим нашу сеоску библиотеку (у тзв. „Великој магази“), али, али… Сусрео сам се са заборављеним стварима. Часописима и књигама које сам више од педесет година упорно сакупљао и довлачио овамо у Мишљеновац. Са метрима својих бележница, дневника; са хиљадама концепата, забелешки, нацрта. Пре скоро 47 година помогли су ми добри људи, препознајући моју даровитост, да публикујем танушну плакету Лакомица у четрдесетак библиографских примерака. Али, да не дужим – старост треба прихватити, као чињеницу. Помирили се ми са тим или не, иза нас ће остати – Необјављени рукописи. И можда ће баш они, век после наше смрти, бити занимљиви за евентуалне потомке? И можда ће баш међу њима бити и она Тагореова песма коју је желео, сањао?

          = извор, видети више