Небески знаци / Владимир Јагличић

Небески знаци

Ратко Драгићевић: Испосница, Поетика, Младеновац, 2020.

Ратко Драгићевић (1950) рођен је у Мланчи код Студенице. Самим тим као да је позван да гонета тајне великог духовног наслеђа свог краја. Леп је то одазив, кад аутор препозна оно што га, рођењем, позива, да усмери поглед, да устрепери, да покуша бити достојан. Многи читав живот проведу, без способности да увиде очигледност која их позива на дубље духовно буђење.

Зато не може бити сумње да је Драгићевић позван да се изјасни о важним питањима која су, и њему, као и свима нама, завештани од околних грађевина - храмова, испосница, тврђава, окамењених бића. Све је то овде, крај нас - али ваља уочити.

Толико о позвању и теми књиге. Кад је реч о њеном садржају, она запрема један дужи сонетни циклус и прегршт допунских песама на  "студеничку" тему. То је књига која се бави духовним опредељењем једног човека који је за собом позвао читав српски народ. Тај човек је
Свети Сава, а његова испосница - пример великог подвига који је завештао нараштајима. Драгићевић се с правом поноси тим подвигом, јер осећа да је подвиг Светог Саве - наш: и општи, и лични, сваког човека. Имамо, с правом, вековни непогрешиви осећај да је то што је чинио - чинио управо нас ради. На то нас подсећа Драгићевић. Али, јесмо ли достојни?

Прска земља, али крв не чили

на Косову гори божур место свеће

одрубљена глава залуд нас надлеће

још небеске знаке нисмо изучили

Кроз време је изгледало да нам је завештани идеал постао претежак терет, и да су искушења била превелика, доневши нам не само робовање под Турцима, него и под комунистима. И све су то били ћорсокаци, на дугом повратку самима себи: по коју цену? Помагала је само надмоћ презриве побуне:

Из разроког мрaка када вид увире

крени дух свој из слеђене воде

у лов где прва светлост извире

и презри пут којим те воде

Јер је онај прави пут другде. Драгићевић га јасно препознаје:

Крст у руке да нестане тмина

издижем се изнад рушевина

хоћу право(славном) стазом одсад довека.

Драгићевићеви стихови су део једне стваралачке грознице над којом он, као аутор, нема увек довољну контролу. Зато се дешава да сјајни стихови, који се не могу досећи здраворазумски, суседују са онима које допрема у везиво језика сам нагон, без накнадне, потребите дораде. Зато су ови стихови, каткад, храпавији него што би требало, али можда би, с друге стране, таквом дорадом, изгубили на свежини и потенцији. У таквој конкуренцији, издвајају се, из једног лепог строја, четврта и осамнаеста песма сонетног кола које поседују извесне антологијске потенцијале.