Белатукадруз
ПРОВАЛИЈА
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОСЛЕ
ДЕСЕТАК ГОДИНА
Одабрана
места, из неколико мојих прилога
штампаних у часопису Браничево,
бр. 1—2 / 2011.
ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ
бр. 1—2 / 2011.
ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ
Прошлост
је неописиви рудокоп низа наслага, који
треба овидљавати и подвргавати јаким
сноповима светлости. Хоће ли се појавити
критички духови, који су „наштимовани“
на посебан начин, и који имају јаке
диоптрије кроз које гледају и виде, и
оно што генерације нису хтеле да виде,
и оно што још није виђено? Све треба
подвргнути темељној критици, а посебно
песнике и уметнике друге половине 20.
века, ствараоце уопште, код нас, учинити
видљивијим сва та сидра која су бацали
да се укотве, сва та њихова пристаништа,
и све те њихова принудна, изнуђена
одморишта. Јер та одморишта великана
тзв. бирократске књижевности, то су
споредни коловози уметности. Замка
Система. Страшна места где се зарад
уживања допуштало духу да узме правац
најмањег отпора и да усмери прамац где
му је најлакше и да се ту усидри. Иако
су и реке и море и језера, живот и енергија,
текли и текли, даље и даље. Винавер је
тврдио да историју српске књижевности
треба поново написати. Тврдио је да ми
друге књижевности осим бирократске
једва да имамо! У сваком случају, Винавер
није био усамљен и једини, у уверењу да
историју српске књижевности треба
поново написати, а са тим у непосредној
вези, отпочети и дуготрајан и мукотрпан
посао вредновања и превредновања у
нашој литератури. Сувише је оклевања,
оклевања, одлагања, одлагања, заборава!
Сувише је прошлости! Суштинске прошлости,
стравичне и надмоћне, која наступа као
бескрајна литија! Шта је наша садашњост
већ годинама? „Садашњост је продужење
прошлости. Будућност је продужење
садашњости. Данас је сутра и сутра биће
данас.“ Још увек прошлост у нашој култури
и литератури и друштву игра главну
улогу! Да говоримо отвореније и језиком
разумљивијим: зар је могло бити великих
песника у једном друштву какво је било
наше у другој половини 20. века, где су
литија историје и тзв. штафете ригорозног
једноумља потиснули тзв. духове српске
ренесансе са почетака 20. века? Ко је тај,
ако га је и било, који је могао да посети
„све пределе свог духа, и других духова,
и да се извије далеко изнад себе у ове
вечне ствари, и да иде у душу свих појава
и, одавде свуда, да се врати натраг у
своје лежиште, и изрази и уобличи: то је
дух који је велики и слободан, и он је
тај који залази у вечно и неминовно. Он
се дешава и дејствује како се дешавају
и дејствују живот и природа. Рефлектори
таквих духова морају по целокупном
комплексу. То су храбри, смели летови
који траже и саопштавају, невезано,
своја тражења. Живећи и дешавајући се
у пандемонијуму, и у панангелијуму, и у
мартиријуму, и у еуфоријама, екстазама,
мировима, умртвљењима, ударајући у све
струне светске харфе и у оргуље са
хиљадама цеви – они удишу цео живот,
теку током свега, и издају од себе облике
који носе жиг духовног злата…“ (Бранко
Лазаревић) Не шљиве и ракија, српски
опанак и во, српски бренд је изгледа –
Заборав, неисцрпан, зар не?...
видети више: >>>>>>>>>>>>>>>>>>
Нема коментара:
Постави коментар