АЗБА / Властимир Станисављевић

АЗБА

Адријану

Кад се звоњава са торња цркве Александријске патријаршије заори над градом и кад се ритмичним одјецима настани у ушима александријских монаха, најскрушенији међу њима, јер долазаше из честитога краја Балкана – Неготинске Крајине – свршени богослов Томане Веродраг Александријски, двема топлим сузама радосницама окваси горштачке јагодице, које се и најфинијим молитвама нису могле раскравити и опитомити, и заиста осети дивоту у души, јер ће првим јутром за овим звонима поћи на искушенички пут који му, због великог задобијеног поверења у Богу и код Светих Отаца патријаршије, бù додељен у аманет и послушање. Наиме, Света мученица александријска, Катарина, чије су и мртве уши још одзвањале милином звукова ових звона, бејаше се већ пре тридесетак година упокојила у Богу
, па је сада било потребно да се њене мошти пренесу на Синајску гору како би се тамо засигурно сачувале од најезде иноверника и атеиста. Та света дужност запала је Светом Томанеу Веродрагу Неготинском и Александријском, како је он сам волео себи да одабере духовно име. Иако целог живота навикнут на пешачење преко Мироча, пресецајући коњску главу, или Кључ, исцртан речним током Дунава, јер се у родно Голубиње, српско место на десној обали свете реке Истара, често враћао, а у Короглашком манастиру под Дели Јованом, код Неготина, служио, такав ходочасник, није имао прилику да мошти Свете Катарине до њеног вечног боравишта однесе пешке, односно ходајући пустињом, правцем од Александрије преко данашњег Каира до Синајске горе, како је он то предлагао, већ га је управа Патријаршије приволела да као пут користи Средоземно море, а као средство једну мању галију-чамац, снабдевену бурадима за воду и прибором за улов рибе и припрему хране. Он, који је одлично познавао Григорија Богослова, једног од три јерарха, чешће званог Григорије Низијанзин, а затим и кападохијску онтологију и био вичан раним тријадолошким споровима, он није могао да убеди своје Свете Оце да је боље ићи пешке кроз пустињу, по земљи која је и Богу милија, него по води на којој има свакојаких ђавола, а што ће се касније показати разложним и видовитим, јер ће долазак моштију на Синајску гору постати веома сложен.

И у зору, која је у Александрији најгримизнија од свих египатских приморских места, кад су се силуете кућа помаљале као на божјем, а не на земаљском хоризонту, галијица се бешумно отиснула из плићака ка пучини. По шест парова весала са сваке стране сложно су замахивала и бешумо зарањала у земљину сестру, воду, као да ће бучнијим звуком веслања некога нарочито повредити и разбеснети. Заповедник пловила, Томане Веродраг Александријски, издаде две наредбе: да се поштује она удаљеност од копна, која дозвољава да се, са командног места, где су се смењивали дежурни, може добро видети обала и да се средином ноћи не плови већ усидрује и одмара, то јест ; одлази у ноћни лов на рибу, потребну као планирана храна.

Недељама се путовало. Ветрови су били наклоњени њиховом жељеном правцу – истоку, а кад су по оцени двојице искусних морепловаца, присутних на бродици у својству саветника, прешли границу између две континенталне воде – афричке и азијске, претпостављајући да је то што се сад види са брода Синајско полуострво, заповедник Веродраг нареди да се пристане уз обалу и одмори неколико дана.

Прво што заповедник уради на копну бù то да у специјалној одаји бродице, као и сваког дана, отвори ћивот и увери се још једном да су свете мошти ту, унутра. Биле су то мошти Свете Катарине, мало превише распаднуте и раздвојене да су на неким деловима кости биле спајане златном жицом као концем, који се није много истицао, јер су земни остаци светице и иначе већ лежали у ложи од златне подлоге и листова, покривени црвеном свилом извезеном стиховима добрих жеља за мирним боравком на оном свету, опет у златној жици. Кад виде да све стоји на месту, како је и било, Томане се прекрсти како се то чини у његовом родном Голубињу, а што има разлике са овим александријским кршћењем, барем у неким малим детаљима, који на Дунаву не подразумевају да се, пре во имје оца на челу, прстима десне руке додирује тле под ногама, па затвори ћивот, не закључавајући га, јер је сматрао да су сада мање-више на сигурном, пошто овде у пешчаној пустињи нема пирата каквих има на водама. А Бедуини, путујући становници Синаја, не знају за овакву врсту пљачке, пошто не знају своје године и своје рођендане, већ богатство мере бројем камила и комада женског накита. Додуше њихова сличност са гусарима састоји се у томе што и они преко пустиње и песка путују ослањајући се, осим на њух камиле-предводнице, још и на звезде, а воду проналазе тако што пусте камилу-рашљара, то је увек она најосетљивија, коју зову најгором, да непогрешивим ноздрвама њуши тле, и где она почне да њушка, ту Бедуини копају бунар и настањују се, док жене шире шаторе, па макар и привремено.

Међутим, кад је исту радњу уверавања да су ствари на месту, Томане поновио и ујутру, морао се крстити и левом и десном руком, и то и на александријски и на дунавски начин, јер моштију Свете Катарине више, као ни златне ложе и покрова, није било у ћивоту. Узбуна коју је богослов подигао била је прва већа галама од када су кренули, али то није могло да врати мошти поштоване светице – оне су негде нестале и вероватно већ биле на путу ка незаслуженом власнику.

Тек кад су извршили пребројавање чланова две смене посаде веслача, схватили су да двојице Црнаца, родом из централне Африке није било на броду. Неко је украо и однео мошти. Али незнабошцима са обала Конга ова реликвија није била потребна, осим можда због злата – размишљао је Веродраг Александријски – зашто би је, онда, они понели? – па нареди да се крене. Вукла га је радозналост да стигне у манастир чији је положај добро познавао, али пут до њега више слутио, јер је већ једном боравио на Синајској гори, кад су постављани темељи за манастир, а из њега се вратио другим, само сувоземним, путем. А манастир је био у подножју Синајске горе. Тада, пре деценију и више помагао је братији у засновању манастира, а нарочито у изградњи степеница које ће од подножја планине водити до самог њеног врха, а грађене су јер се веровало да се са те висине може по лепом времену видети делта Нила и Александрија сама, али и више од тога – неки од богова самих. Ваљао је тада Томане камење уз брег, поистовећујући се са Сизифом, јер је требало изгурати на високо брдо много материјала и стена. А било је толико високо да је од подножја до врха могло да стане 3750 степеника. Па нека би висина једнога била као и ових данашњих, степеника, – око петнаест-шеснаест центиметара, а раније би била и већа, јер је узбрдни корак наших предака био већи, онда је то укупно око 560 метара и више. Колика и јесте висина Гòре на том месту, над манастиром. Највиши врх, иначе, износи близу две и по хиљаде метара.

Већ са половине савладаних степеника, са посебно остављених и проширених видиковаца, могло се у подножју запазити једно велико чудо скромнога Томане Веродрага. Он је огромно стење, оно које није могао одгурати даље, ка вису, како би се уграђивало у степенике, остављао на једном месту, заравњеном пропланку, и у остављању гледао да их поређа тако да њима испише поруку, рачунајући да их нико други никада неће моћи померити, нити за тим имати потребе. Ређајући их, поруку је исписао на српском, али грчким словима: Ја, грешни Србин, ово...

Кад је један други светац –Томане, али Верољуб, такође из Неготина, на додиру деветог и десетог века, у манастиру Буково, пронашао Пето јеванђеље, писано још у четвртом веку на српском језику, али грчком азбуком, са потписом Томане Веродрага, одмах је себи изабрао скоро то исто име – Томане Верољуб Учитељ – и то исто послушање, да после изучавања нове охридске ћирилице преведе Пето јеванђеље са грчке на српску азбуку – али је убрзо умро, пре тога преносећи послушање на свог ђака, опет Томане Верољуба, који је, уз избор послушања, морао кренути и истим путем свога првог узора Веродрага, преко Александрије у Синајску гору, носећи са собом тамо и књигу, како би је после образовања и изучавања високих школа у великом граду, почетком једанаестог века, преводио тамо на Синају, остављајући је, књигу, наравно, на изворном српском језику, који се само донекле за тих седам векова променио.

Застајкујући на трећем видиковцу, уз степенице које су водиле ка врху Гòре, Томане Верољуб Ђак се протресе од нагле и неочекиване језе, јер је на пропланку доле, испод себе, прочитао камену поруку Томане Веродрага Александријског, исписану на грчком пре седам векова. Иако је порука била прекинута, и изгледала незавршена, јер су неки вероватни потопи и поплаве, а можда и тренутно створене бујице опасних токова са висова, у неким јаким кишама на Гори, однели део пропланка и исписан крај поруке, Томане Верољуб је знао како је гласила цела реченица. Знао је то јер је на крају пронађене књиге Петог јеванђеља, у манастиру Буково, Томане Веродраг пре свог потписа, као последњег чина писања, оставио исту, овај пут не у камену, већ у сепија-мастилу, поруку која је гласила Ја, грешни Србин, овом народу једно послушање мање.

А онда је Томане Верољуб Ђак пожурио да се испење на последни 3750. степеник како би видео шта се још даље догађало са Учитељем. И гледао је са висине Ђак потпуно отвореног и јасног погледа доле према манастиру. И видео:

... Бродица је после одмарања у привременој луци као ивер клизила огледалом Средоземнога мора, али не задуго, јер се већ после неколико дана морала зауставити на оном месту на обали где се завршава сувоземни бедуински пут који спаја Средоземно море са Акабским заливом. То је онај пут који се вековима, још и пре Христа, отварао као најлакши и најиспитанији да се њиме може стићи са једног на други крај Синајског полуострва, јер је пролазио кроз бисер Синаја, најлепшу и најдужу оазу Ферјан, пуну воде, палми и плоднога тла о које је Мојсије ударио штапом и нашао воду. Овај утабани пут ће, нарочито почев од Средоземља, ићи највећма кроз пустињу Сур, да би у завршном делу пролазио између оштрих као зуб гребена синајских планина, познатих осим по томе што наликују на зубе (јер и Синај значи зуб) још и по томе што свака од њих мења боју као на дугином спектру, па их има и црвених, и жутих, и љубичастих, и сињих, и црних и зелених, а управо је као такав, пут који најкраће, као пречица, спаја две воде два океана, био и једна врста попут ножа оштре и тесне огрлице за грло Синајског полуострва, које је већ довољно засечено Акабским заливом.

Сада, на песку, водитељ каравана, богослов Томане Веродраг Александријски, осећао се боље и сигурније него на води. Имао је, опет, два добра саветника, Бедуина, који су познавали сваку стазу. Имали су довољно шатора и камила које су купили на вашару, у месту на обали где завршава пустињски пут и где се љуби са оним морским, те наставља за Александрију. Кретали су се на југ, источно од места Сохот, према Великом горком језеру. Ту су, на источном рту језера могли да бирају да ли да иду тежим и опаснијим путем управно ка Синајској гори, више ка југоистоку, или да се држе проверенијег пута којим се кретао Мојсије кад је изводио израиљски народ из четристогодишњег египатског ропства и кад је тако прешао Синајску гору, задржавајући се на њој четрдесет дана како би од Бога примио Десет заповести (Декалогос), што је водило више ка југу, поред обале Црвенога мора. Ово кретање на југ имало је још једну добру страну, коју је искусни горштак из кључко-дунавског краја у Србији, миљеник императора Максимина Даје Шаркаменског, знао – свагда кад изневери опрема (шатори, камиле, ћебад и храна) за сувоземно кретање, могло се сићи на воду и ту организовати ново пловило и посада, јер се она прва посада вратила у Александрију истим пловилом, будући да је водени пут тог малог једрењака био завршен у једном правцу.

Веродрага је прогонила мисао да свакако стигне, чак и без самих моштију, на градилиште манастира, где ће се положити и чувати ћивот Свете Катарине како би се испунило једно божје послушање, које ће остати ускраћено за основни садржај, а то је да се у манастиру заиста нађу земни остаци цењене светице.

Царица Јелена није жалила средства да се изгради манастир за похрањивање њене најдраже светице, Свете Катарине, иако је грађење православних светилишта управо било тек на почетку, у овом периоду раног хришћанства. Избор је пао на место где се Мојсију први пут обратио Бог, поред пламтећег грма, дрвета које је заправо пламен, а које као ендемска ботаничка сорта на читавом свету успева само овде, на Синајској гори, и нигде више. Говорило се да је старо око две хиљаде година. Лaтинско име му је rubus sanctus...

Очаран погледом са последњег видиковца, то јест, са врха тог дела Горе, над манастиром, где се налази и православна капела Свете Тројице, Томане Верољуб Ђак сишао је у манастирско двориште да би се и даље дивио лепотама избора и остварења хришћанске замисли васпостављања божјег здања. Чудио се како се кроз спокојство и тишину маслињака, тишину која се чује, види читав масив Синајске горе. И ту се често задржавао и одмарао од исцрпљујућег рада, који ће управо започети код превођења Јеванђеља. Силажење низ масив је било лакше, иначе пењање на врх траје око три сата и на тај се пут полази још у поноћ када ходочаснике може дочекати, зими снег, а лети оштар ваздух. Ђак је сишао да би се уверио како су две основне, судбинске, појаве које прате људски живот, овде, у манастиру, биле слављене на најузвишенији начин: Ватра и Вода. У левом углу манастирског дворишта налазило се Пламтеће дрво, оно којим се Бог ујавио Мојсију, а у десном Мојсијев извор, једини источник питке воде за калуђере у овом делу пустиње, а који је вероватно настао тако што је Мојсије, као и на другим местима у пустињи, а нарочито у оази, ударио штапом о камен. Све је то Верољуб Ђак гледао као на длану, имајући већ представу о томе.

Ту, у самом манастиру, могао се уверити, као да гледа, јер је заиста и гледао све што се његовом узору и учитељу догађало, пре седамсто година, даље на путу. Гледао је јер је то и знао унапред. А знао је према ономе што је у посебном додатку Петог јеванђеља, много тањој књижици, било забележено руком првог Узора у послушању, и то опет на српском језику и грчким словима. Књижици, која је управо и носила наслов из камене поруке, као и из записа пре потписа на Јеванђељу, Томане Веродрага Александријског: Ја, грешни Србин, овом народу једно послушање мање...

... И ходасмо данима и данима. И светлим ноћима. И месецима. Бедуини нам посташе и водичи и пријатељи. Неке преведосмо у нашу веру. Говораху нам да ће нам се због тога једном за свагда одужити. Они немају осећање припадности, па их је наша понуда за ступање у стадо потпуно обожила. Нису дозволили да последњу камилу убијемо због хране. Она је носила са једне стране испражњен ћивот Свете Катарине, а са друге један бошчалук, чији нам је садржај да видимо било забрањено. Водич то није никако дозвољавао. Песак нам се пењао до грла, а глад и преко њега... И стигосмо, полумртви, на Мојсијев извор питке воде... И видесмо како су вода и ватра стајали једно поред другог, као небо и земља. Као земља и вода. Као вода и камила. Као Човек и Бог. Као живот и смрт – писао је Свети Томане Александријски у својој књижици, додатој уз Јеванђеље, а памтио Свети Томане Ђак. И сећао се и даљег записа из те драгоцене књижице:

А кад на свето место постависмо ћивот са светим ваздухом који бејаху једном одахнуле нестале кости Пресветле Катарине и, уморни у полусну, пробдесмо прву ноћ уз молитву, имали смо ујутру шта и видети, кад смо ћивот отворили да свето почивалиште пошкропимо светом водицом. Могли смо поверовати у чудо и снагу и Бога јединога и наше молитве. Мошти су биле унутра. Препознах их. Сами анђели су их донели. Све је било ту, осим златне ложе за тело земних остатака. Чак су кости истом златном жицом биле повезане. И покров вежен златном жицом био је ту. Тај дан смо узели за дан прославе манастира, иако он, манастир, још није био потпуно завршен. Тога дана су се калуђери заветовали да ће читавог свог земаљског, а и посмртног, живота служити тим божјим весницима радости, анђелима, Гаврилу, Михајлу и осталима. Основали смо и разликовали два братства – млађе општежитељско Братство Гаврилово и усамљеничкије – старије идиоритмичко Братство Михајлово.

И много шта друго схвати Верољуб Ђак тек из те књиге. И како се Томане Веродраг Александријски, светац и морепловац, кад је спознао све тајне православља, вратио у родну Неготинску Крајину да у Короглашком манастиру напише Пето српско јеванђеље које ће спасити цркву од погубне поделе. А вратио се и овај пут приобалном бродицом, јер је морепловство делио на пучинско, које је избегавао, и приобалско, које је најчешће упражњавао. Посетивши Христов гроб, па прошавши између Кипра и Антиохије, задржавајући се неко време у Пергаму, све уз обалу да би избегао буру, а затим кроз два мореуза између три мора, Егејског, Мраморног и Црног, ушао је у делту Дунава, кроз први рукавац. Овом рукавцу ће, због питомости, он први и дати име, по свом узору и заштитнику хришћанства са којим се на том путу, у Никомедији, управо, и сусрео, кад ће овај, дошавши из Грузије, због проповедања хришћанства, ту бити на смрт осуђен од Диоклецијана – по Светом Ђорђу. Замењујући воду мора за воду митске реке Истара, односно, Дунава, стигао је за неколико година у родни крај, Кључ, који је представљао завршетак равнице Влашке низије и налазио се низводно од највеће водене посекотине и живе губитничке ране Карпата – клисуре Ђердап.

Сећајући се из додатне књижице свега овога о свом узору Веродрагу, а задивљен светошћу Горе и манастира Свете Катарине, уз чије су мошти ту лежале још и мошти Светога Стефана, отац Томане Верољуб Ђак закључи да му нема друге него да уз Божју помоћ и своју вољу одлучи да ту остане читавога живота и да прионе светом послушању, због којега је и дошао овамо по завршеном школовању – преписивању Петог јеванђеља са српског грчким словима на српски српским словима. Био је врло образован, говорио неколико сасвим старих језика, као феничански, средоземноприобалски и хетитски који се говорио у централној Малој Азији, источно од Антиохије Писидијске, али је, наравно, у школама, пратећи истоветан пут свога Узора, у Александрији, изучио и старохебрејски, старогрчки, па и латински и арапски. Двадесет и пет година није престајао да преводи. Одлично је и брзо, али лепо, и писао. Одмарао се често у манастирском маслињаку, где се предавао чудноватој тишини дрвећа, која је од некуда долазила, као талас непокретног ветра, чија је брзина једнака нули, и са собом доносила и нека осећања обамрлости и бестелесног предавања Богу, и пре него што нам смрт дође, а ипак то није била исихазија. Кад је у једном једином старом арапском запису, чуваном у библиотеци манастира, прочитао да је одмор у маслињаку и овакво излагање уз ветар, чија је брзина једнака нули, веома опасно и забрањено, јер такви ветрови са собом носе изазивача арапских богиња и злогуке реуме, већ је било касно. По рукама му се бејаху појавиле, на свим зглобовима прстију, па и целим рукама и гуке, и гуте. Оне су га тако почеле окивати леденим гвожђем да му је даље писање било онемогућено због ситних покрета које више није могао обављати, али и због болова, који су били јаки. Цело Братство Михајлово се забринуло за здравље оца Томане Верољуба Ђака, који се једва кретао, а онда је најмлађи калуђер међу њима, брат Атанасију, иначе Грк из Смирне, ходочасник Исусовог гроба, испричао да је на ходочашћу, у Јерусалиму сазнао од једног Јерменина да се западно од реке Јордан, негде око Горе Тавор и Галилејског језера, у неком јерменском лазарету налази једна српска светица која може излечити сваку болест белим зрнцима неке траве, ситнијим од мака, и последњом убраном лубеницом у години и да нема болести којој не може доскочити. Братија је одмах послала истога Грка калуђера на нови пут, да сада пронађе и у Свету Катарину доведе ту Свету Петкану, како он рече да се она, управо, звала.

Остарио је за три године и коњ којег је Грк водио уза се, неседланог, да би се на њему светица вратила и излечила свога сународника.

Није га излечила, али је била од огромне вајде у послушању јер је била писмена и служила се новом српском ћирилицом коју створише Свети оци Климент, Наум и Горазд у Охридској школи. Томане Ђак је барем могао на српском диктирати записе из Јеванђеља, истовремено прочитавајући их исписане грчким словима, те је Мати Параскева могла одмах да бележи на новој ћирилици. Последње што се Ђаку заледило у учвршћивању и срастању му зглобова костију бејаше вилични зглоб, кад је занемео, јер се помоћу овога зглоба и једе, али и говори, и кад је после шест недеља и умро. Али Пето јеванђеље је срећом већ било завршено. На молбу Томане Верољуба Ђака, што је било последње што је успео да каже Матери српској, све сећајући се како је било саветовано у додатној Веродраговој књижици уз Пето јеванђеље, ова је то Јеванђеље однела у баријску бискупију, у Италији, и предала га брату Пантелејмону.

Последње што је, пак, она учинила било је писање једне посланице, коју je иструковала пред полазак у Бари, кад је сахранила Верољуба Ђака и кад јој се Бог ујавио, казујући јој да се повуче у родни Епиват јер је одслужила своје и треба да путује на исповед. Ту посланицу је наменила цариградском манастиру Светога Петра и Павла, који је увек рачунала за духовни центар света и за свој матични духовни дом, јер се тамо бејаше и замонашила, те сматрала да они тамо треба свакако да знају шта се десило са Петим јеванђељем, чију је очекивану будућу судбину преношења у баријску бискупију у тој посланици и назначила.

Атанасиу Солдеремијус, Грк из Смирне, један од најмлађих монаха-идиоритмика из Братства Михаиловог, био је једна врста претече поштара, занимања које ће се знатно касније развити из људске потребе преношења порука и новости на даљину. Њега је Света Мати Петковица, претпостављајући да ће се једном и он повући да умре у својој Смирни, замолила да уз пут однесе њену посланицу у Цариград и преда управи њеног матичног манастира. Међутим, остала је посланица још добре две деценије у Светој Катарини и чувала се у библиотеци ранохришћанског манастира, а кад је већ остарели отац Атанасију Грк предосетио да му је дошао крај, кренуо је и понео посланицу ка Цариграду, како би је оставио тамо као реликвију. Но, у Цариград никада није стигао. Имао је два разлога да путује преко Антиохије Писидијске. Први, јер је осећао да даље неће издржати, а она му је била ближа од Смирне, која је на западу од Антиохије, а мртво тело може, ако монах умре, и тако предато Богу путовати на запад, са ногама ка заласку сунца; и други, знао је да братски манастири истог имена и у Цариграду и у Антиохији Писидијског, одржавају блиске везе, па би тако уштедео даљи одлазак из Смирне ка Цариграду, на север, поготову ако би му морала тамо само душа путовати. Тако је и било. У Антиохији се раздвојио са својом душом и раздвојио са својим задужењем-послушањем – посланицом. Он је, мртав, пренесен на запад, у Смирну, а посланица на северозапад, из манастира Светог Петра и Павла у Антиохији Писидијској у истоимени манастир у Цариграду, где се састала са већ упокојеном, и тамо похрањеном њеном ауторком, Светом Петком.

*

Преосветљен небеском светлошћу нетварног порекла и преподобљен тварном, земаљском мудрошћу својих родитеља Јелене Анжујске и Уроша Првог Немањића, син над синовима, отелотворена нада предака Немањића, Урош Други Милутин обновио је, за хиљаду и двеста деведесети Христов рођендан, ранохришћански манастир Буково код Неготина у Источној Србији. Народ се сјатио више да види краља, који ослободи те године Видин, него обновљен манастир, а он одлучан и помало прек, али разборит у разликовању битног од небитног, иступи пред народ и замоли га, са очекивањем да буде послушан, да сваки појединац оде на сат хода од манастира далеко и из латинског места Видровац донесе по један велики камен, тежине једнаке тежини носача, те да га угради у велики потпорни зид испод обновљеног божјег дома на оштрој стрмини како би се спречило одношење земље у дубоки поток и тиме по ко зна који пут исклизавање и рушење манастира. Народ послуша са гласним изразом одушевљења, те потпорни зид стоји чврст и нетакнут и данас, седам стотина година после тога. Кад се и крст на светилиште постави, као слеме на кућу, народ се поче крстити и благосиљати краља, а најбогатији уредише на најближем равном пропланку трпезу за цео бели свет, и ништих и сиромашних, али и за господу. Па и ту, о трпези, краљ не изгуби идеју водиљу, него устаде испред неколико велможа и хришћанских великодостојника, те прозва највећу православну наду овога краја, и овога времена, Василија Неготинског, брата старешине манастира Буково, Варнаве, који је, падајући са звоника, и живот дао у овој обнови, да се спреми и пође на пут великога послушања, односно, у Смирну, Ефес и Милит, у високе хришћанске школе, а затим у Цариград и Александрију, како би, тако млад и обећавајући, испитао шта се догодило са Петим, српским, јеванђељем, за које се знало да је у овом манастиру пре око четристо година и пронађено и да је са чувеним Светим Верољубом Ђаком пре три века кренуло у далеку Александрију и Синаје да би тамо било преписано са грчких писмена на српске. После ове прозивке и наименовања, што је подразумевало и обезбеђивање трошкова са краљеве стране, народ се даде у весеље, одобравање и галаму као да је у питању нека свадба, а не свето послушање.

Није мудри краљ губио из вида, осим верских, и оне државничке циљеве. Он је у Тимочку Крајину дошао да проучи какав је по послушности и оданости Српским Земљама сада тај српски народ, раније називан Тимаканесима, који је признао власт његовом деди Стефану Немањи, а који је целих триста година пре тога био на мукама и ветрометини да ли да се изјасни за раније створено бугарско царство, према којем је био отворен видинском равницом и плитким Тимоком, или за немањићску Србију, према којој га је заграђивао масив Мирочких и Делијованских планина.

Вратио се краљ Милутин у Приштину двоструко задовољан јер је схватио да неће имати невоља са верношћу Срба на овом делу границе према Бугарској, са којом је већ и био у изградњи пријатељских и женидбених односа, а верска чистота и непогрешивост доброг избора државе од стране становништва били су потпуно потврђени, и награђени, обнављањем старог манастира Буково из раног хришћанства.

Василије Неготински се искрцао најпре у Милиту, јер му је некако био најближи према бродским везама које је хватао, идући у Малу Азију преко Атине, а на путу преко Ефеса до Смирне највише се чудио како су ови градови толико грчки као да се не налазе на азијској обали и како се православље осећа у ваздуху ових градова као да је цео град манастир Буково.

У неким местима време тече брже и набројава више година него што их заиста има, то увек зависи од људи који то место настањују и који не знају да се отму осећању да време брзо пролази и да је зато дуже, него што заиста јесте, а некад, колико год да прође, људима се укупно учини краће, па се и догађаји више и живље памте. Такво место било је и хришћанска Смирна. Није се Василије довољно ни разгалио у припреми за изучавање православља, а вест о Грку Атанасију, који је са Синаја донео посланицу и пре смрти је отпремио у Цариград, већ је младом и орном за рад хришћанину (Василију) била позната. Одмах је знао да ће, по завршетку смирнијских и ефејских школа, отићи у Цариград и тамо потражити да види ту посланицу, која ће га, затим, својим садржајем упутити на одлуку да оде чак до Синаја и манастира Свете Катарине, како би се на месту настајања Петог јеванђеља уверио у све што ће закључити његовим поводом.

Но, на посланици је био дописан још један палимпсест додат руком неког знатно каснијег дописивача, што се види по употреби једног знака за мекше изговарање гласа а, што је у употреби тек последњих сто година. Порука је била исписана на српском и гласила је: Чување петог српског јеванђеља плаћа се болешћу губе, која се лечи у Цариграду и Александрији.

Прешавши на високо изучавање православља на Царском универзитету у Цариграду, Василије је осећао да је на правом месту догађаја, јер ту, у царском граду, можда, може да дође на неки траг. Затим, докучио је још неке историјске појединости о Светој Катарини. Најпре да је Јустинијан, претварајући Средоземно море у византијско језеро, године 527. у манастиру основао далеко чувену ризницу реликвија и вредности православног хришћанства. За њену безбедност, као и за безбедност калуђера, подигао је бедеме да би ова православна оаза била у сигурности, а кад су му се тридесет метара високе зидине учиниле недовољним, послао је и двеста војника из Румуније да са њих сипају врело уље по пљачкашима и буду стражари на тим бедемима, које ће касније и сам Наполеон обновити.

Оволики улог Јустинијан није овде уложио само због љубави према својој жени, александријки Теодори, већ и зато што су александријско свештенство и египатско монаштво били тако јаки да су могли и цареве смењивати и васељенске патријархе оглашавати неподобним, пошто су били најватренији и најобразованији у расправама о јединству и тројству, да су кроз монофизитизам, тумачење Христовог божанског порекла, налазили начин да оповргну сваког противника.

Василије ће се још једном срести са Милутиним, овај пут не директно са краљем, већ са његовом болницом у Цариграду, баш кад су просторије и рад Царског универзитета били пресељени у савремену болницу, чиме се почео увеличавати и нагласак на изучавању медицинских наука, а Василије био дипломац овог универзитета.

Кад су дубровачки трговци вином једном искрцали неколико кацâ у болници, у једној од њих био је отац Пантелејмон, губави болесник, који је у подземном светилишту код Барија чувао Пето, српско јеванђеље и ту и стекао ову болест. По Хипократовим правилима, које је ова болница дично поштовала, болесник је узет у поступак лечења и поверен часном оцу Василију Неготинском, нарочито када је губавац саопштио своје дотадашње занимање – чување књиге, које је младог богослова Василија, управо као његово послушање, највише обавезивало и занимало.

Кад је саслушао оца Пантелејмона који ће умрети пошто ће испричати целу своју причу о Петом јеванђељу и кад је све то прибележио у посебној, новој књизи, Василије је пошао у Свету Катарину, обрнутим путем од пута његовог првог узора Томане Веродрага Александријског, дакле, не преко Александрије, већ преко Христовог гроба, пошто се дошколовао у Цариграду.

Оно што га је највише изненадило, што није било за њега докучиво ниједним палимпсестом, што значи ниједним дописивањем и дочитавањем књига, раздвајаних вековима, јесте то што је у дворишту манастира Свете Катарине са чуђењем одмах уочио изграђену џамију са минаретом. Наравно, знајући из Цариградских студија и арапски, Василије је посегао за прочитавањем свих записа и књига у џамијској библиотеци. Ту је нашао и једну која је на свом привидном крају садржавала један кратак запис на грчком. Запис је гласио: Књигу прочитао раб божји Томане Верољуб Ђак. Била је то она књига на арапском коју је Верољуб заиста прочитао пре око двестотине и педесет година, у којој се нешто говорило о опасној тишини у маслињаку, која је могла учинити зло онима који се сувише тамо задржавају. Знајући да је Томане Верољуб Ђак тамо, у Светој Катарини и умро, Василије је схватио да се послушници-ходочасници по питању Петог, српског, јеванђеља деле на оне на непарним бројевима који се врате да умру у своме крају, као што је то случај са Томеане Веродрагом на броју један, и као што ће се, ваљда, догодити и са њим самим, Василијем, на броју три, а да они на парном броју остају на месту послушања, као што је случај са Верољубом Ђаком, са броја два. Још је једно поређење направио: Палимпсест, дописивање и дочитавање преко вековима растављених дописивача овде се догодило и између првог и другог послушника-ходочасника, са разликом од седам векова, као и између другог и трећег, са разликом од непуна три века. Први, Томане Веродраг, је другом, Верољубу Ђаку, оставио поруку преко већих громада у камену на пропланку испод видиковца, на путу који води на врх Синајске горе. Други, Верољуб Ђак, оставио је поруку трећем, Василију Неготинском, значи њему самом, преко саопштења да је прочитао исламску књигу. Међутим, надаље од Верољубовог саопштења да је књигу прочитао, књига је још била дописивана на арапском језику, чак и више него што се могло очекивати за двесто и педесет година разлике. Василије је одлучио да и тај део прочита, али је најпре пожурио да у костурници ода почаст и да се помоли пред лобањом свога претходника, Верољуба Ђака, јер у манастирској костурници леже кости свих калуђера који су ту скончали од четвртог века па до данас 1315. године, кад врата овог тамног вилајета, ево, отвара Василије Неготински. По обичају ове костурнице није се стављао ни датум, ни место смрти власника лобање, јер је то место увек исто – Синајска гора и манастир Свете Катарине, али ни име покојника. Међутим, понад лобање стављала се једна једина реч исписана на грчком. Та реч је тумачила порекло калуђера – место или земљу одакле је долазио. Знајући и грчки, Василије откри једну повелику лобању на једној осмини удаљености од најновијих у реду који иде од почетка, то јест од четвртог века, па до овог четрнаестог, те закључи да је то Ђакова, јер је понад ње писало ςερβια (Сербиа). Тек код напуштања костурнице примети да је између неке две лобање повучена вертикална црта по зиду иза костију и да поред црте стоји и један број. А кад примети да они почињу бројем четири, а завршавају бројем четрнаест, схвати да су то бројеви векова који деле лобање умрлих према столећима у којима су се предали Богу и да је Ђакова лобања баш на одговарајућем броју и лежала.

Затим, брзо се врати да дочита исламску књигу. Једно поглавље било му је најинтересантније, јер је одгонетавало и загонетку о томе како је у дворишту манастира настала џамија. Поглавље је имало наслов Азба и почињало реченицом: Бедуинска жена се заклања дебелом кожном маском по лицу од странца, а ако јој се са њим догоди љубав онда то плаћа животом – и даље, да је најлепша кћер вође каравана Омара, по имену Азба, била заљубљена у младог калуђера, који је редовно излазио пред караван у пролазу поред манастира и односио воде за људе и камиле са Мојсијевог извора, а нарочито за Азбу. Како је млади монах сазнавао кад ће караван проћи недалеко поред Божје куће, то нико никада није умео да објасни, тек док су га братија из Братства Гавриловога критиковала што то чини јер може изазвати бес Бедуина, он је говорио да то чини да они не би, бахати, ушли по воду у манастир. Једног дана прошавши караван је тек на првом конаку, сразмерно далеко од манастира, приметио да нема Азбе. Настала је узбуна. Сви мушкарци су се вратили према хришћанском светилишту и пронашли двоје младих у једном каменом скровишту, како момачке очи нагу девојку само гледају, јер се млади калуђер није усуђивао огрешити о нешто више, да се Богу не замери. Младић је побегао ка братству које га је за грех рашчинило монаштва, кажу да је на путу ка Јерусалиму, неискусан, негде настрадао, а девојку је њен отац, мада невину, убио ту на лицу места, у самом леглу, ножем. Кад је схватио шта је урадио, отац није могао никако да се накаје и прежали своју миљеницу. Молио је братију да у знак покајања подигне џамију са минаретом у дворишту манастира и дошло је до нагодбе. Наиме, још у раном хришћанству, то је и Томане Веродраг Александријски већ запажао, долазило је до чудних излива пријатељства, разумевања и поверења између Бедуина и хришћанских отаца који су нудили воду и храну пролазницима, чак и окриље вере у којој нема командујућих људи и у којој нема загрижености и фаталних одлука. Бедуини, који немају осећај припадности неком народу, схватали су ово као препознавање основног људског значења и врлине, који доносе врло узвишено осећање разгаљености душе, кад знаш да некоме припадаш и да си од користи, па су се ови пустињски номади нудили да заиста узврате, за ово божје добро, на најкориснији начин, па макар и живот у томе дали, а то је могло бити да хришћане бране од немилосрдних пљачкаша, који су као пустињски гусари лутали од богомоље до богомоље и безобзирно пљачкали све на шта би бацили око, а калуђере, и физички и духовно невичне борби, убијали. После једне страшне олује, која је све несклоњене Бедуине широм пустиње Фаран, и јужно од ње, угушила, а манастир Света Катарина примио у своје зидине да спасе читав велики караван од сто душа, једна од спасених породица – Тунали – родом чак из Мисира, односно, од преко Црвеног мора, понудила се са својих девет синова да, као телесна гарда, доживотно чува манастир од најезде наоружаних скитача и крвника. Добро хришћанско срце светих отаца и братије пристало је на то и поврх опасности да се две вере међусобно угрожавају, али су полазили од себе самих и сматрали да међу добрим људима и верницима, сваког у својој вери, нема подвале и зазирања. Свако се молио своме богу. Још су свети хришћански оци жалили што породица Бедуина унутар зидина нема своју богомољу.

Кад је уцвељени Омер плакао пред олтаром и клео се да ће се он лично превести у хришћане само да подигне џамију са минаретом за друге, и кад су оци добро разумели да ће то бити корисно за чувар-кућу Туналијевих, јер ће имати где да се исповеде, па још и то да ће минарет бити најузвишенија тачка здања, те да ће угледати опасност и на највећој даљини, дозвољена је изградња Алаховог дома. Тако је ово један, можда и једини, манастир православља, који у свом дворишту има и минарет и звоник, а вернике на службу, и даље као у раном хришћанству, дозива дрвено клепало. Догодило се то 1106. године.

Један од састављача ове књиге на арапском, јер ју је састављало и у виду палимпсеста дописивало, као врсту дневника, више аутора, забележио је и неку врсту предања које се међу Бедуинима Синаја одржава као облик старинске приче која иде са колена на колено. А казивало је да је, у стара времена, пошто су се многе египатске породице доселиле из Мисира на Синај са Јеврејима, које је водио Мојсије, на свако велико гостопримство домаћина у пустињи, гост Мисирац поклањао свој живот као одужење. И да су, на понуду извесног Томе Александријског да се хришћани, који су имали послушање ношења моштију Свете Катарине из Александрије преко синајских пустиња, путем сабратског живота ороде са Бедуинима, водичима каравана на мешовитом, и воденом и пустињском, путу, дакле, да су понуђени били толико одушевљени да су украдене мошти једне велике светице купили од неких морепловаца Црнаца за много златног женског накита, узалудно нудећи и највеће благо – камиле – те да су те откупљене мошти спровели на циљ не казујући ни Оцу-предводнику да ће му учинити такво добро враћајући му највећу драгоценост – саме мошти. Реченицом Хришћанско веровање у анђеле је веровање у нас – завршавала је ова, учини се Василију, мудра. књига, коју он са највећим разгаљењем душе прочита и затвори, још једном се уверавајући да је највећег међу највећим Неготинцима, Тому Веродрага, с правом изабрао за свој узор у послушању, чинећи то преко свог учитеља, Томане Верољуба Ђака, а овај преко Томане Верољуба Учитеља.

Кад је добро разгледао огроман збир икона и слика чувене Синаитске школе, скупљаних читавих хиљаду и по година, Василију је остало још само да погледа и Kodex Sinaiticus, једну верзију Библије из четвртог века, на којој је радио и Томане Веродраг Александријски, и која је била врста основе за српско Пето јеванђеље. Али за ову дозволу Василије је морао да чека годину дана, јер је за то допуштење благослов имао да дâ и сâм архиепископ из Каира.

Кад је и то обавио, остало му је да се врати приближно истим путем. Од Цариграда до Солуна користио је успостављене водене путеве, али се у то време Тесалија налазила на издисају. Бејаху се осилили Каталанци. Суверено су владали од Евбеје па до Касандрије. У два наврата је Василије наилазио на њихове гусарске заседе, али је оба пута био пуштан са својом књигом Исповести Пантелејмона Луке Которског о Петом јеванђељу, јер Каталанце нису интересовале књиге. Од Солуна бејаше се упутио уз долину Аксиоса (Вардара).

Ту негде, у источном Епиру, бејаше чуо да се упокојио у Богу његов велики дародавац и добротвор Урош Трећи Милутин, па Василије Неготински, уместо долином Јужне Мораве од манастира Прохора Пчињског, где трагичну вест и потврди, ухвати пут преко тек ове године саграђене и још невиђене Грачанице, да би лакше и брже стигао до гробне цркве Бањска где Милутина, кога тако и трећи пут сусрете, нажалост преминулог, положише 1321. у његово вечно боравиште, из којег ће му земне остатке убрзо, баш некако у време кад је, знатно севроисточније, Василије силазио низ стрме падине Букова у свој манастир, преселити у Трепчу, а потом и у његову орођену Бугарску где му се губи сваки траг.

Василију Неготинском се траг не губи. Он ће још добрих двадесет година поживети и служити, до смрти, у манастиру Буково, те остати у предању које живи само међу зидинама конака овога манастира, где га је у вези са Петим, српским, јеванђељем, чуо и записивач ове приче, док је безуспешно покушавао да пре своје шеснаесте године, као средњошколац, постане озбиљан монах, барем према озбиљности молбе коју је упућивао старешини Букова и ђачкој мајци, игуману Рувиму, читај, Херувиму, у време када је постати монах и постати краљ било теже него постати писац и постати учитељ, а од Василија и Милутина па до Андрића и Макаренка бејаше прошло више од шесто година – манастир Буково је плакао за својим четвртим, послушником-ходочасником Петог, српског, јеванђеља, односно, чак шестим, ако ту рачунамо још Свету Петку и Томане Верољуба Учитеља. Остало је још много дана да се наређа, а само о једној књизи да се више зна.

21 нов. 2003, Свети Аранђел Михаило, Париз

      = из необјављених рукописа српских писаца - Видети више