Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
ПО.РТ.АЛ. - Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз)

ИЗБОР. Имагинарна редакција

Вреди погледати

БЛАГО

субота, 04. март 2017.

ПРОПАДАЊЕ / Белатукадруз


Снимио фотографију Мирослав Тодоровић


Бог ми говори кроз цветове
Не, Бог ми не говори кроз цветове
То сам ја подметнуо Богу  у  страсти коцкарској

Бог ме бојим се уопште не чује!
Што се онда чудим пријатељима  такозваним?
Назовипријатељима?

Бог ми говори кроз салаше атара села у којем сам рођен
Сви салаши у атару нашег села су сада „мртви“
Тамо није Бог. Он је и из тих брда протеран поодавно.

Бог ме позива у брда  према прозрачним шумама
Не није то Бог, нити су те шуме више прозрачне
Пуне су  поскока, риђовки, и неких змијурина  дебелих 
и дугих као бандерe

Бог ме позива на бачије Дубоког Потока пре Ђурђевдана
Не, није то Бог, јер ни бачија већ неколико деценија нема
Све су шуме прогутале и затвориле се у  густо шибље и таму континенталне прашуме.

Бог ми говори кроз  речи сасвим незнатних и непознатих људи
Кроз симболе и сигнале. 
Кроз слике депримирајуће и дијагнозе јасне.

Бог ме позива на југ у брда у висину.
Није то Бог већ је то можда  неко заборављено благо Келта,
Тамо где га није регистровала ни ракљарска  справа
У пределе који  су обавијени легендом
И где је узнапредовала маховина,
Која је прво кренула у осећањима и мозгу
Једног поколења које је на издисају.

Бог ми говори жубором  шумске  речице  што отиче смарагдна
И пуна пастрмки. Да ли је то Бог, човече, или  млад јарац
На обали под  стаблима  липа, багремова, јабука зуквача,
Дивљих трешања, јоргована, јасмина и беле лозе?

Бог ми говори  јарким бојама даждевњака, после кише,
Крупних и црних са златним пегама  по кожи...

(Четвртак, 23. Април 1998.. Око 4 поподне. Мишљеновац)


Нема коментара:

Постави коментар