ПРОПАДАЊЕ / Белатукадруз

Снимио фотографију Мирослав Тодоровић

Бог ми говори кроз цветове

Не, Бог ми не говори кроз цветове

То сам ја подметнуо Богу  у  страсти коцкарској

Бог ме бојим се уопште не чује!

Што се онда чудим пријатељима  такозваним?

Назовипријатељима?

Бог ми говори кроз салаше атара села у којем сам рођен

Сви салаши у атару нашег села су сада „мртви“

Тамо није Бог. Он је и из тих брда протеран поодавно.

Бог ме позива у брда  према прозрачним шумама

Не није то Бог, нити су те шуме више прозрачне

Пуне су  поскока, риђовки, и неких змијурина  дебелих 
и дугих као бандерe

Бог ме позива на бачије Дубоког Потока пре Ђурђевдана

Не, није то Бог, јер ни бачија већ неколико деценија нема

Све су шуме прогутале и затвориле се у  густо шибље и таму континенталне прашуме.

Бог ми говори кроз  речи сасвим незнатних и непознатих људи

Кроз симболе и сигнале. 
Кроз слике депримирајуће и дијагнозе јасне.

Бог ме позива на југ у брда у висину.

Није то Бог већ је то можда  неко заборављено благо Келта,

Тамо где га није регистровала ни ракљарска  справа

У пределе који  су обавијени легендом

И где је узнапредовала маховина,

Која је прво кренула у осећањима и мозгу

Једног поколења које је на издисају.

Бог ми говори жубором  шумске  речице  што отиче смарагдна

И пуна пастрмки. Да ли је то Бог, човече, или  млад јарац

На обали под  стаблима  липа, багремова, јабука зуквача,

Дивљих трешања, јоргована, јасмина и беле лозе?

Бог ми говори  јарким бојама даждевњака, после кише,

Крупних и црних са златним пегама  по кожи...

(Четвртак, 23. Април 1998.. Око 4 поподне. Мишљеновац)