"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

.

.
.

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА...

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА...
.ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА... деле се на две групе - на оне из УЖАС-а (тзв. Ужа Србија, редовне и повремене), и оне из Изванужас-а (тзв. вилајета, такође - повремене и редовне). Дописнике бира озбиљност, дар, тврдоглавост или инат, Бог и Оснивач. Имена дописника су тајна. Дописи ће бити публиковани овде, али и на другим локацијама Сазвежђа З...сразмерно ширењу Мреже дописника...

Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
Дневник непознате, друкчије Србије

.

.
.

субота, 25. март 2017.

Одломак из једног необјављеног рукописа романа / Белатукадруз



ДИЈАГРАМ У ПЕСКУ
Или ЧИШЋЕЊЕ СМЕЋА И СРЕДЊАКА (Појава ренесансних духова)

I
ЛЕТЊИ Post Scriptum


Био сам на плажи “Код Туљине баште”. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменове су ређали, правили кулу. Одмицали су се десетак корака од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бануо испред мене бели спруд, као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик. Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе. Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране, хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше; читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.
Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.
Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту. Опраштали смо се без речи.
После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружила слика оног скривеног спруда са јатом лешинара. Сунце је преплавило не само авлије између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је
раскинуо са пређашњим заблудама и бесмисленим заносима и пркосима...

(.............)

Све оно у шта верујем, одбацују људи “старе уметности”, ко уредници неуспеле чланке у кош (не сви људи, већ само они са којима сам долазио у дотицај), нада је венула у мени ко струк зумбула, оставивши иза себе траг, болно сећање на мирис вењења. Али Нова уметност (дух и страст - оно осећање које води дух кроз све оно што је тешко и трајно у људским патњама и сједињује човека са узвишеним) није ме напуштала...
Вашар; одавно је изгубио свој првобитни смисао. То се види касно ноћу, кад још увек траје; не под вашарским шатрама. Не у близини рингишпила; већ тамо - у врбацима крај реке, у тами. Где се мотају не привиђења већ пунокрвне варошке кобиле омађијане семеном, божанским и врелим ајгирским семеном, и где вашар усисава самог себе снагом врелих материца. Вашар на крају има изглед одбачених
растурених камара огризина лубеница...



II

      АЛБУМ СЛИКА  (одломци, карактеристични детаљи)

52. Чигота, снежни врх, овце... (Слика са зимовања.)
53. Сунчање на фарми крава. Лежимо на огромној камари сена - Мирослав Рајић "Шића", апсолвент рударства, мој друг из гимназије (кога је ж. Нешић прозвао "Мушка лепотица"), Драгана (бруцош психологије), Снежана (бруцош права) и ја...
54. Повратак са Чигота. Студенте предводи мој колега и цимер Нешић. На слици се виде "Сексуални Манијак" (тако смо прозвали једног студента пољопривредног факултета, који је свуда вукао са собом један кларинет и фото-апарат), Слоба, Миле "Хајдуквељковић"...
55. Вивалдијева ГОДИШЊА ДОБА. Снежана ми, у својој соби, свира на виолини одломке из Вивалдија. Облаци плове ноћним планинским небом. Облаци налик на шницле у кајмаку. Облаци плове, као низ воду камелије беле. Распрострла се дивна непрегледна таласава пустош : сенке беле ноћи, штурог месеца и борова...Ноћу читам, поново, Рилкеове ДЕВИНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ, и,  први пут, Бајронове дневнике (на руском)...
56. Јагелонски универзитет ( Краков). Стојим замишљен у рубашки... (Јул, 1974. Снимак Ане Штуке, или Мирјанин и Славков?)
57. Крај Петефијевог споменика (Будимпешта). Буба и ја. Иза нас : Дунав, Будим, Рибарска бастија. (Јесен 1974)
58. Двориште порте српске Патријаршијске цркве (Сент Андреја). До колена смо у лишћу Буба, Дрина, Даворка Жижић, Горјанка Катић и ја. Ја сам у белом џемперу и фармеркама.
59. Порта српске православне цркве у Ђуру у којој је Гаврил Стефановић Венцловић држао своје "Шајкашке беседе". Запуштено, обрасло коровом, чичком. Лула, Благоје Јастребић и ја, у чичку до појаса у сумрак. (Снимак Ј. У. , октобар 1974)
60. Беч, Шенбрун. Лула и ја. (Снимак Бубин?)
61. Беч, Kunsthistorisches muzeum. (Испред музеја, октобар 1974)
62. Гробље на Мирогоју. Диван сунчан дан. Група београдских и загребачких студената, крај гробова романтичара. Девојка у црвеној јакни, рибљих уста, крај мене зове се (прецртано) ; Српкиња је родом из Буковице; и пита моје београдске колегинице и професора могу ли да останем у Загребу...
63. Студентски град, Други блок. На степеништу стоје Жика Нешић, мој млађи брат, будући студент, ја. Иза наших леђа је "Баћа" Летић са брадицом, са неком колегиницом... (Јесен, октобар, 1975)
64. "Пенелопа", Нешићева бивша студенстка љубав. (Јесен 1975)
65. "Десперадос", "Дон Жуан", онај који је смислио Начела личне легенде. Био је друкчији и луђи од свих нас осталих, неустрашивији и вероватно несрећнији. Презирао је студенте књижевности и све друге који живе на периферији живота. Радије се дружио са опасним људима, шверцерима, суманутима, звездама шоу-бизниса, београдским госпођама, које је одбацивао, као и девојке, као опушке цигарета. Он је стално стремио према центру, пробијајући главом непребојне зидове и друштвене преграде. Одлично се сналазио у хазардним играма и апсурдним ситуацијама, сам их је стварао. Младе надобудне писце је презирао из дна душе зато што а ) ону најфинију материју - осећања - цепају, и б) зато што пишу књиге о животу, иако је све оно што су доиста доживели нешто што не може стати ни у седам дана. Што је стил неког писца савршенији, говорио је, то је одлична маска да се сакрије недостатак искуства...
66. Рајкова пећина, изнад Мајданпека. Стојим испред улаза. Крајем пролећа 1976.
67. Ферибот (Задар - Дубровник)... (Слика са путовања, јул 1976).
68. Дубровник... (Слика са летовања, јул 1976).
69. Регрут, у плавој униформи ЛПА (обала Скадарског језера, околина Тузи, август 1976). Иза мене се распрострло поље Ћемовско, на чијем се крају пресијава лимени кров наше касарне, усред дуванских парцела и стабала смокава. Види се и брежуљак Шипчаник... На том сам брежуљку ноћу стражарио, слушао кричање соколова, и оџину молитву... Стигао сам у Титоград, аутобусом из Дубровника, неколико дана раније, јер сам новац потрошио на релацији Београд - Загреб - Задар - Дубровник. У Задру нисам срео ону коју сам тражио, путовао сам фериботом да расејем тугу. Стојећи ноћу на прамцу брода, пратио сам сатима пенушаву бразду у мору. Видео сам један млади пар из Ирске, туристе. Она је свом човеку тако стрпљиво везла шаре на кошуљи. Долазило ми је да заплачем због призора и лепоте мора, у мени су, као галебови, кричали понори неузвраћене љубави. Заљубљено сам удубљивао свој поглед у Ријеку Црнојевића, у Скадарско језеро, у снежни врх Ловћена, у јата, многобројна јата птица. Ошишали су ме ...Писао сам писма и слао их далеко, али на њих није стигао никада одговор...
70. Топовско одељење крај топова маскираних грањем. На слици је део мог топовског одељења: Стојилков Илчо (аутопревозник из околине Штипа), Стипе Аранза (морепловац из Сплита), Драган Кефало (студент из Панчева), Перо Батинић (аутомеханичар, Босанац). (Снимак Зденка Хола, Сарајлије, јесен 1976, Голубовци)...
71. Вирпазарски мост. Као библиотекар Гарнизонске библиотеке Дома ЈНА Титоград имао сам сталну дозволу за излазак. Када нисам радио у библиотеци, одлазио сам шинобусом у Вирпазар, налик на гнездо на води. Привлачио ме је магнетизмом неизрецивим. Тамо сам лутао обалом Скадарског језера, или седео на каменом мосту. Проводио сам неко време крај Куле Ђуришића, утапајући се у панораму језера и Вирпазара, а онда силазио на мост, не у кафану. Никога у том месту нисам познавао. Једног дана мост је био пуст ; плавели су се јорговани по брдима. Ја сам седео негде на средини дугог моста и пушио...Никога нисам чекао : гледао сам у воду језера и по ко зна који пут ми је долазило да заплачем... Долазила је једна млада, непозната и лепа девојка - црнка - лепа онако каква је морала бити Софија Лорен у осамнаестој... Већ сам чуо њене кораке и окренуо се : погледи су нам се сударили, и она се тргла, као да сам је ошинуо прутом. Мост је био широк и она је могла проћи, наставити даље; али она је стојала у месту и гледала ме . - Ви нисте одавде? упитала је тихо. - Али долазите овде редовно; видела сам вас са брега из нашег дворишта - показала је према југу и железничкој станици Вирпазар...
Ништа нисам одговорио.
- И ми смо се овде доселили, из Приштине, недавно. Тата је саградио кућу...
Пружио сам јој руку, упознали смо се. Она је напустила други разред гимназије у Приштини, почетком другог полугођа... Питала ме је колико ми је остало до краја војног рока. Нисам је слагао, рекао сам : три месеца...
- А кога овде данима чекате?
- Тебе, изгледа да сам чекао тебе све време...
Облило ју је руменило...
Крај војног рока се приближавао, и ја сам, највероватније, био једини војник у ондашњој ЈНА , који је дубоко патио што то ускоро више неће бити .
Скоро сваког дана долазио сам због те лепе девојке, и она ме је чекала на средини дугог вирпазарског моста. А онда смо одлазили кроз варош узбрдо према Кули Ђуришића и крај ње дуго седели и гледали према Језеру, Лесендру и Жабљаку. Заволео сам Скадарско језеро заувек; његова лепота и клима су ми пријале више од свега на свету...Она је имала пуних седамнаест година, ја скоро двадесет и седам. Коса јој је била црна, природна и бујна, а очи плаве као језерске дубине...
То је све!

(................................)*
    

__

  * КОМЕНТАР(И): Оно чему сам се вратио после много времена:крајем лета 1998. године. - После готово двадесет година, вратио сам се нечему чему је требало да се вратим: белешкама започетим новембра месеца 1979. године. Те белешке заслужују коментар : нерадо га започињем јер он, у суштини, превазилази уобичајени коментар. Многих лица, споменутих у легендама уз фотографије нема, преминули су. Тако да су сада те легенде и нека врста дословног спомена, споменика.

АЛБУМ СЛИКА, формирао сам од слика које сам поседовао новембра месеца 1979. године, када сам имао пуних 29 година: тада сам становао у гарсоњери самачког хотела у Дубровачкој улици , у Београду. Радио сам, као библиотекар (у близини). Легенде уз слике довршио сам 19. новембра 1979. године. Зашто сам то учинио? Знам да сам све то ставио у један велики коверат и затворио га, и одложио на неодређено време, као што сам имао обичај да одлажем и сваку од бележница, када бих је испунио белешкама. Тај коверат сам отворио крајем лета, као по обичају, трагајући за нечим другим. Слике су сачувале, заувек, нешто што би иначе припало бездану заборава. Слике једног периода (1899 - 1977). Легенде уз слике се завршавају констатацијом: "То је све", али ја знам да је то само хиљадити део свега...

Нема коментара:

Постави коментар

ГЛАВНА КЊИЖАРА "Сазвежђа З"

ГЛАВНА КЊИЖАРА  "Сазвежђа З"
Ради НОН СТОП

Свака птица има свога копца

НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ

ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. - Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.

АКЦИЈЕ: пролетња и летња распродаја часописа и књига "ЗАВЕТИНА

АКЦИЈЕ: пролетња и летња распродаја часописа и књига "ЗАВЕТИНА
Сва издања "Заветина", антологије, романи, књиге песама, есеја, огледа, дигитална продукција, библиофилска издања, могу да поруче не само читаоци из Србије, већ широм Европе и свих других континената!

ПОМОЋ - ДОНАЦИЈЕ

Финансирамо се од продаје штампаних на папиру издања и часописа ЗАВЕТИНА, директних куповина од ЗАВЕТИНА, и донација солидарности. Донације солидарности се примају од појединаца, индивидуа, или организација, или фондација, које потпомажу непрофитно издаваштво, преводилаштво и повезивање писаца различитих националности, језика и култура. Примамо донације како од филантропа из Србије, тако и од свих других, са свих континената земаљских, увек истичући на нашим штампаним издањима, порекло донација. Уплата се врши једноставно. - Донатори из Србије шаљу новац уобичајеном поштанском новчаном упутницом на адресу :Мирослав Лукић, 11000 Београд, Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. - Донатори из света новац шаљу искључиво преко Western Uniona на адресу: Miroslav Lukić, 11000 Beograd, Serbia, Serdar Janko Vukotić 1/13. - Уколико има неких дилема, нејасноћа, пишите нам на преко обрасца за контакт (у дну) **** Financed from the sale of printed editions on the paper and magazines ZAVETINA, direct purchase of Zavetina, donations and solidarity. Solidarity receivd donations from individuals, individual, or organiyation, or foundation, the supporting Non/profit publishing, translanting and connect writers of different nationalities, language and culture. To accept donations from philantropist from Serbia, and from all other sountries from all continents, always pointing out to our print publications, the origin of donations. Payment will made easy. - Donors from Serbia sent the money to ordinary postal money order at the following address: Miroslav Lukic, 11000 Beograd, 11000 Belgrade, Street Serdar Janko Vukotic 1/13.
Donors from around the world send money only through Western Union to te following address: Miroslav Lukic, 11000 Belgrade, Serbia, street Serdar Janko Vukotic 1/13. - If there are some dilemmas, concerns, write to us at the Internet address miroslav7275@gmail.com