"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

.

.
.

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА...

ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА...
.ДОПИСНИЦИ "ТАЈНОВОДСТВА", СУРБИТЕ, САЗВЕЖЂА З, ЗАВЕТИНА... деле се на две групе - на оне из УЖАС-а (тзв. Ужа Србија, редовне и повремене), и оне из Изванужас-а (тзв. вилајета, такође - повремене и редовне). Дописнике бира озбиљност, дар, тврдоглавост или инат, Бог и Оснивач. Имена дописника су тајна. Дописи ће бити публиковани овде, али и на другим локацијама Сазвежђа З...сразмерно ширењу Мреже дописника...

Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
Дневник непознате, друкчије Србије

.

.
.

Писци-критичари

..
..


НАРАТИВНИ ЋИЛИМ/И ВИЛОЛЕТЕЈОВИЋ
Ауторка В. Јовић
Виолета Јовић: Пропас’и друге заборављене приче,Медивест, Ниш, 2016.
Вишерука списатељица Виолета Јовић је остварила импозантан опус који садржи бројне  књиге поезије, романе, приповетке…Важи за значајну уметницу,а посебно,на терену књижевности за децу, коју критика прећутно  погрешно поставља на споредни колосек“.
Нова  књига „Пропас’ и друге заборављене приче“   надопуњује циклус дела   писана  на сврљишко- заплањском говору што њеној делу даје особен звук и боју
 Остварена је у најбољој традицији српске реалистичке прозе  која казује о судбинама људи(народа) и простора. Право мајсторство је исказано у сложеној једноставности шехерезадинског причања о животу у сеоском миљеу, портретисању ликова  као и описивању догађаја.
У збирци Пропас’ списатељица наставља да се  бави „животом обичног човека“  у овом времену за шта  инспирацију налази у свом завичају. Испод фабулативне површине је слојевита прича  у којој су ванредно описане судбине бројних ликова. Њена проза (романи и приче) је „крик над судбином српског села“ (М. Миленковић). Онај безгласни  крик који у души носи она и  преостали житељи  села.  Онај што све сабира и који се унутрашњим оком види. И чује. Својевремено је песник  овог краја,Раде Томића написао: ...Папратна полако силази у град, у фабрике. Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једне страшне очи. Не за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак . Све њих нешто вуче горе у брда...“
   У овој синтагми страшне очи  је семенка велике теме о  удесу српског сељака и села. Виделе су те страшне, уплашене, очи већ тада обећану „срећну будућност“.    Пуста села, глухоту и безнађе, зарасле стазе и богазе, аветну тишину и судбинску метафизику. Да све јесте да не би било, или је људском уму дато до све/т   види из свог кратковеког бивства. Да само у песми може да опстане, оно што је по, људском поимању, постојало.“
Виолета Јовић (1966) пише како су се празнила села  „Почеше да дооде некакви сас камиони и лимузине  и да сабирају народ  у задругу, да им пуне главе  како су у град фабрике големе, како има да се работи, како ће боље да живе, ће добију плате, станови, пензије…“  „… Поживеше некој време  докле теј фабрике  не опустошише. Понеки дочека и пензију. Каква је да је , али ју има. Млоги  несу. Куде су, Бог ће знаје…“(„Судбина наше, ете каква је“). Ова реченица стоји на почетку ове романескне књиге прича. Она је у дослуху са Томићевим „причама“ о селу.
На крају је пасус  из  роман приче „Пропас’“:  „ …Остало све без послу. Све се фабрике позатварале , остало све што је ошло из села по градови, по улице. Које ће? Видиш ли да се ниједно неће врне да оре и да копа? Свако оће леба без матику. А огладнеје, па мора једе. За комат леба ће почну упадају.Зуби има ни  преглеђују, које има златан да му га ичупу.  Крс из кућу има ни изнесу.  Гадно време, гадно…. Зло доба дошло. Пропас’.
Између ова два међаш описа се одвија драма  села и његових житеља  о чему казују причања Виолете Јовић. Он тка ћилим у чијој основи је тегобан живот проткан најфинијим нитима  које животу дају смисао.  Приповедач Савић каже: „Прича је, пак, нешто без чега живот не би имао смисла. Или би био сиромашнији, ружнији, неподношљивији. Прича је као лек, као мелем. Од нашег живота, углавном паћеничког, ништа не остаје осим приче. Животној патњи прича подарује  готово светачки ореол“.
Виолета потврђује  да тај „светачки ореол“ носе њена казивања.  Поготову када су ликови  њених прича жене, старице оне што су остале да после смрти  мужа чувају кућу. Ова списатељица широких видика   зналачки претаче догађаје у причу.  Она тка наративни ћилим од опоре животне пређе и  људских судбина. Прича уверљиво, зна да издвоји битно  за причу , да „заведе читаоца“ који  ће разумети њене јунаке. Њена поетика  се заснива  на дубоком познавање причалачке пређе, на језику што њеним причањима да је посебност.А језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.(Поручује нам песник Каројан). Језик је душа ових прича, у њему је мирис тла, небо над Мечјим Долом, и оне думе стараца што крај огњишта  причају о животу као да каже Виолета Јовић.
Вук Стефановић Караџић је поручивао: Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ, може се међусобно споразу-мјевати, не прелива се у други, не пропада...“  Ова сипсатељица   се држи Вуковог начела: Пиши као што говориш и Пиши као што живиш. Пиши собом. Отуда њене медитације о ставралачком кредоу:«...осећам моралну обавезу и одговорност да се постарам да ја бар себе учиним бољом, па да бољом собом мало поправим свет и да укажем макар на неке ствари које су важне и о којима заиста треба да водимо рачуна, уколико желимо да  сачувамо своје национално биће. Језик је једна од најважнијих ствари . Дијалекти српскога језика нису непознавање језика већ његово богатство . Дијалект је украс. Дијалект је дукат. То је нешто што показује колико је леп овај језик и колико речи има за један појам и колико су те речи лепе. Свака искључивост која негира постојање нечег другог јесте незнање. Признавање постојања дијалеката јесте знање и ја сматрам да смо дужни да знамо. Да учимо свакога дана и да поштујемо нечију различитост. Тако, у том смислу, ја већ 40 година пишем на призренско тимочком говору и све је више људи који то признају и познају, којима се то допада…“
Сарамаго каже да језик бира писца, И Виолета је изабрана да наратвни ћилим истка, да и језик буде јунак и носилац њених причања. Венац њених прича има заједничку нит, има поуку због које се прича и одржала, због које је мудра, занимљива, и због чега се памти. И чита.  Чита и зато што је дискретно проткана мудростима и поукама (Совјети здраваго разума) који су со приче и због којих је прича опстала и слушана као усмена и прихвађена као писана.
Отуда је у њеним причам ехо усмених причања, и поука које су трајни бисери. Она је приповедач, „народни учитељ“ што у своју причу вешто утка универзалне вредности које локалном обезбеђују снагу универзанлог искустава, а да при томе, убедљиво дочара боју и особености света о којем пише. А пише срцем:  о Котлобану (размаженом јединцу којег ће девојка  удавача одбити јер „кој не оре и не жње, нема да једе. А кој не може себ да рани , како ће жену и децу.“), пише о Куму (Зај’м), о мудрости старих људи, прича с пуно духа о менталним особеностима свога рода („Млого истине а правда једна“), „Кућа се не раскућује“ је химна животу и вољи за животом из које  Стара Живка поручује:“… докле имам планови, ћу имам и данови… Ћитап је горе негде.“Прича о Мици удовици („Ми ли несмо“), како је „На жену кућа“.  Како  „Свакоме  Бог даде  онолко бреме колко мож да понесе“ („Чугаљ“). У причи „Нећу тато“ је (мон)драма жене  коју су одали (удали)  воље за улавог младожењу. Она се враћа код оца и зато што је отац не прихвата бежи у свет… спознаје да „има право на себ“.  Прича је  упечатљиво остварена  у њој  је неиспричана драма живота о сиромаштву  и обичајима у души младе жене . „Овчарска тојага“, „Камен под груди“ „Недосед“ су уверљива остварења о драматичним батргањима  и животној филозофији где се“живот мери са овчарску тојагу“, где „успомена  душу једе, али жито не жње.“
У причи „Нас ни свети Сава не може да измири“ је разуђена тема о  менатлитету и времену које списитељица вешто  осликава са  снажним пулсацијама живота,  људских карактера и гложења  „окол имања како ће га у гроб однесу. По два метра  свакоме ће је доста“.  Поручује прича:  „Оној што остаје по  човека  је  доброта његова. По њу га памте.“
У причи „Пропас’“ чији  наслов обједињује овај венац прича кроз поступно развијање  фабуле и композициону довршеност је  казивање о човеку који жели да се  врати у Завичај, да њиме  казано: „Мислел сам, кад отидем једанпут у туј пензију коју сви сневају, па  и ја, да си дојдем овде одокле сам и потекал како ов’ј поток што тече из Девицу па у Тимок... Да си живим у мир, у природу, у тишину, да ми поју тичићи и миришу ливадске траве… да се одморим, заборајим све што сам мислел да мог заборавим…“   И причања ове списатељице су као поток у чијем су жубору судбине које она чује и описује.  Као да је описала  повратак у завичај потписника ових редова који је причу у даху прочитао. И док је читао ову сугестивну и романескну прозу каo  да се и сам  пробијао кроз шибље завичајних њива, ишао по зараслим стазама чуо одјеке из књига писаца што су писали о селу и земљи (Буњин, Белов, Распутин… и код нас Џунић, Марков…)  у чијем сазвежђу је и списатељска звезда Виолете Јовић.
Њен јунак,повратник, сe суочава са пустим селом, евоцира слике прошлог времена, пита „Куде штуче живот?  Куде се денуше људи и стока“.  Преко  пропас’и, назив њиве на којој повратник жели да сеје и сади,  прелазе камиони дрвосеча, они што су „напуђени из проплих фирми“ тако да је његов посао узалудан. Кум, кумица, смрт кума све је у овој романескној причи  аутентично дочарано са снажним дамарањима живота и свега што постаје симбол ( Гете: Све што је прошло је симбол).  Кроз причу се прелама судбина српског села, као и судбина радника и „српске индустрије.“  Чудо живота и борбе да се опстане   оличено у  овим причама, кроз описане  догађаје, потврђује моћ приче и  потребе да земаљску човекову драму спознамо кроз судбине оних о којима ова списатељица пише. Јунак „Пропас’и “ се  суочава  са проблемима у здравству, бирокаратијом и  каже: Пропас свуде. Али наставља: „Него глава ме спаси. Позитивна мисал. Ако  си само човек дозволи да из њег завлада пропас  - пропаде“. То је порука ове, по много чему изузетне књиге прича. Она, у овом времену, без праве књижевне критике  неће бити слављена, јер и књижевност која је  окренута од живота и времена је снашла пропас, али ће бити схваћена од читалаца и  оних тумача  што знају зашто прича што  свему даје виши смисао.
Јер, после живота, без обзира какав је био, само прича остаје.
И  изврсна фотографија - прича (Љубице Јовић) на корици: Катанац (кинески) на дрвеним вратима комуницира са прозом „Пропас’и“ и потврђује да слика говори хиљаду речи, дочим  Пропас’ има значење универзалне метафоре што се надноси над људским творевинама. И судбинама.
Борхес поручује да се многи хвале оним што су написали. А он оним што је прочитао. И ја се хвалим што  сам прочитао књигу „Пропас’“ Вилолете Јовић.


Мирослав из Трешњевице
..


Нема коментара:

Постави коментар

ГЛАВНА КЊИЖАРА "Сазвежђа З"

ГЛАВНА КЊИЖАРА  "Сазвежђа З"
Ради НОН СТОП

Свака птица има свога копца

НЕМЦИ ЦЕНЕ СРБЕ, АЛИ ИХ НЕ ВОЛЕ

ЈОВАНА, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена. - Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.

АКЦИЈЕ: пролетња и летња распродаја часописа и књига "ЗАВЕТИНА

АКЦИЈЕ: пролетња и летња распродаја часописа и књига "ЗАВЕТИНА
Сва издања "Заветина", антологије, романи, књиге песама, есеја, огледа, дигитална продукција, библиофилска издања, могу да поруче не само читаоци из Србије, већ широм Европе и свих других континената!

ПОМОЋ - ДОНАЦИЈЕ

Финансирамо се од продаје штампаних на папиру издања и часописа ЗАВЕТИНА, директних куповина од ЗАВЕТИНА, и донација солидарности. Донације солидарности се примају од појединаца, индивидуа, или организација, или фондација, које потпомажу непрофитно издаваштво, преводилаштво и повезивање писаца различитих националности, језика и култура. Примамо донације како од филантропа из Србије, тако и од свих других, са свих континената земаљских, увек истичући на нашим штампаним издањима, порекло донација. Уплата се врши једноставно. - Донатори из Србије шаљу новац уобичајеном поштанском новчаном упутницом на адресу :Мирослав Лукић, 11000 Београд, Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. - Донатори из света новац шаљу искључиво преко Western Uniona на адресу: Miroslav Lukić, 11000 Beograd, Serbia, Serdar Janko Vukotić 1/13. - Уколико има неких дилема, нејасноћа, пишите нам на преко обрасца за контакт (у дну) **** Financed from the sale of printed editions on the paper and magazines ZAVETINA, direct purchase of Zavetina, donations and solidarity. Solidarity receivd donations from individuals, individual, or organiyation, or foundation, the supporting Non/profit publishing, translanting and connect writers of different nationalities, language and culture. To accept donations from philantropist from Serbia, and from all other sountries from all continents, always pointing out to our print publications, the origin of donations. Payment will made easy. - Donors from Serbia sent the money to ordinary postal money order at the following address: Miroslav Lukic, 11000 Beograd, 11000 Belgrade, Street Serdar Janko Vukotic 1/13.
Donors from around the world send money only through Western Union to te following address: Miroslav Lukic, 11000 Belgrade, Serbia, street Serdar Janko Vukotic 1/13. - If there are some dilemmas, concerns, write to us at the Internet address miroslav7275@gmail.com