Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
ПО.РТ.АЛ. - Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз)

ИЗБОР. Имагинарна редакција

Вреди погледати

БЛАГО

уторак, 21. март 2017.

...Колико поетских дела претворених у прозу, то јест у њихову значењску суштину, дословно више не постоји!

Пол Валери
ВАРИЈАЦИЈЕ НА "БУКОЛИКЕ"*
(одломци, избор ур.)




...Колико поетских дела претворених у прозу, то јест у њихову значењску суштину, дословно више не постоји!    То су анатомске   припреме, мртве птице. Откуд да знам? Понекад бесмисао у слободном стању гамиже по тим очајничким лешевима, које Настава умножава и којима уображава да храни оно што -  називају »Студије«. Стављамо у прозу, као што стављамо у ковчег.
То је због тога што најлепши стихови света постају без значења или бесмислени чим уништимо њихов хармонијски покрет и искваримо њихову звучну суштину, која се развија у њиховом властитом времену одмереног простирања, и чим их заменимо изразом без битне музичке неопходности и одјека. Чак ћу рећи да, уколико једно дело поетског изгледа боље подноси своје претварање у прозу и задржава извесну вредност након тог атентата, утолико је мање дело песника. Песма, у модерном смислу (значи, она настаје након дугог развоја и разликовања свих функција дискурса), мора да оствари илузију нераздвојивог једињења звука и смисла, чак и ако не постоји никакав рационалан однос између тих састојака језика ко ји се реч по реч, што значи случајем, вежу за наше сећање да се нађу на располагању потреби, што је други учинак случаја. (....)
Писање било чега, од тренутка кад чин писања захтева рефлексију, и кад није махинално и без застоја исписивање једне унутарње потпуно спонтане реченице, јесте у  ствари посао превођења  савршено поредив  с  послом претварања текста једног језика у други. Што значи да у области једног језика, где свако задовољава услове тренутка и околности, наш саговорник, наше намере једностацне или сложене, смиреност или журба, и остало, мењају
Ток нашег говора.  Поседујемо језик за себе саме, од којег се говорни  облици удаљују више или мање;   језик је за своје ближње; један за општу размену; један за говорницу; постоји један за љубав; један за срџбу; такође један за поезију и један за прозу, и још њих неколико у сваком посебно; а све то у истом речнику (али више или мање сажетом или проширеном, зависно  од слу чаја) и под истом синтаксом.
Уколико је ток дискурса промишљен, изгледа као да је сачињен од застоја, развија се од станке до станке.Дух, уместо да се усклади и изрази кроз оно што му долази као непосредан одговор на оно  што га узбуђује, мисли и промишља (као по страни) ствар коју жели да саоп-
 шти, а која не припада језику; а све то у постојаној присутности услова које је задао сам себи.
       Човек који прави стихове, заустављен између свог, лепог идеала и свога ништа, долази у то стање покретачког и упитног чекања које га чини једино и крајње осетљивим на форме и речи које идеја његове жеље тражи од  непознатог — док ни сам не знам каква певајућа сила  захтева од њега оно што мисао сасвим огољена не може докучити друкчије него множином наизменично покушаних конибинација. Песник не одабире међу њима ону која би најбоље изразила његову »мисао« (то је задатак прозе) и која би му поновила оно што већ зна, него ону коју мисао не може да створи у самој себи и која му се истовремено чини страном и чудноватом, драгоценом, и јединим решењем проблема што се оглашава тек у тренутку  кад буде разрешен.  Ова  срећна  градња  доводи песника у исто стање узбуђења у коме је управо била  зачета: она уопште није израз конструкције, већ нека врста ширења, утиска резонансе. Језик, у овом случају, није само  посредник  кога  разумевање  поништава  кад  се  та његова улога сврши;  он делује својом формом, чији је утисак да се појави и одмах се препозна.
Песник је необична врста преводиоца који свакодневни говор, преображен каквим узбуђењем, преводи у »говор богова«; а његов се напор не састоји толико у томе да тражи речи за своје идеје, колико да тражи мисли за своје речи и своје надмоћне ритмове.
Иако сам врло далеко од тога да себе сврставам у одличне латинисте, ипак ми је преостало незнатно и осредње знање језика Рима бескрајно драгоцено. Можемо га сасвим добро писати потпуно га не познајући, али не верујем да, не познајући га, можемо осетити конструкцију онога што пишемо..... (....)
Буколике, извлачећи ме на неколико тренутака из моје старости, вратише ме у време мојих првих стихова. Чинило ми се да поново доживљавам давне утиске. Чврсто сам веровао да је текст смеса савршенства и несавршенства, спој врло срећних комбинација и милости форме са врло осетним неспретностима; понекад спој зачуђујућих осиромашења, што ћу и доказати. Препознавао сам у тим неуједначеностима извођења младо доба талента, и то талента који је дошао да заруди у критично доба поезије. Наша је, када сам имао двадесет година, након четири столећа величанствене продукције, постала плен не-сигурности потпуно нових развоја. Била је дозвољена највећа разноврсност форми и начина изражавања, и наша је урнетност била препуштена свим искуствима која су могла бити изазвана исто толико жељом да се разликује од претходних поетика колико и идејом да буду позитивно обогаћена понекад чудноватим инвенцијама, кћерима веома пажљивих анализа узбуђујућих    својстава језика.
Био сам заведен трагањем те врсте. Истовремено, трудио сам се више него што је и било потребно око саме обраде стихова. Та стваралачка и веома пасионантна навика одвајала ме од почетног мотива дела, које је постајало предтекст, и давала ми на крају осећање слободе у односу на »идеје«, и осећање превласти форме над њима које су задовољавале моје осећање надмоћи духа над његовим задацима. Уверавао сам самога себе да је мисао само приступ поезији, а да је суштина поетског дела, што употреба стиха и доказује, у целовитости, у снази проистеклој из усклађених утисака свих својстава језика.
Ова, можда одвише лична, објашњења била су не-опходна да би се схватило зашто сам се затекао у ставу прилично збуњујуће, али неизбежне, присности пред једним од дела мога заната.

Додајем и ову рефлексију: да је латински стих још различитији од прозе него француски, који је дотиче, па чак и прилично добро упија, иако се углавном покорава закону риме, која није била позната »класичном« латинском. Француски стих подноси да буде оформљен од вербалне материје која не мора по сваку цену досегнути »говор богова«  (......)

              = извор: Пол Валери: ВАРИЈАЦИЈЕ НА "БУКОЛИКЕ".  у књ. ПЕСНИЧКО ИСКУСТВО (књижевни погледи). - Просвета, Београд, 1980.  . стр.  359 - 372; 362-363- 367....

Нема коментара:

Постави коментар