символи и сигнали

"Сав мисаони (духовни),свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном" (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно. (Свети владика Николај Велимировић: Символи и сигнали, стр. 13)

Портал Сазвежђе З

Портал Сазвежђе З
Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... издавач (БелаТукадруз)

Мој школски Вергилије!

Мој школски Вергилије!
Датирано: 20.августа 1944.

ИЗБОР. Имагинарна редакција

  • КЛИПОКАЗИ - Политика и интернет, домовина лажи, превара и обмана, помешаних са истином. Авет интернет-цензуре Миљокази у Шведској, снимљено јесенас Бранка Веддер *КЛИ...
    Пре 3 недеље

Вреди погледати

БЛАГО

уторак, 06. фебруар 2018.

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ ОДЛАЖЕ КОПЉЕ / Властимир Станисављевић Шаркаменац




СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ ОДЛАЖЕ КОПЉЕ

Драгославу Ринићу - Дриги

Кад је Свети Георгије из свих окршаја извукао живу главу, спасавајући голоруки народ Грузије од падања у ропство азијској тиранији, кад се обрачунао са свим мрачним силама и кад је избегао женски утицај кћери и жене Диоклецијанове, те, напротив, он њима двема наметнуо љубав према Христосу, постао је светац љубави, пријатељства и лепих обичаја, какви  су неговани код српске и ромске младежи – да се на Ђурђевдан окупају у оближњој реци и, бацајући оплетен венчић низ воду, девојка види ко ће јој га извући и тако признати да му се плетиља венца допада. Тада је одложио и своје оштро копље. Пролазио је кроз људски дух, лако и неприметно као душа детета и осмехом бдео над онима који су га следили у вери у Бога, наводећи их да се пријатељски сусрећу, да се воле и да прво што виде, кад се пробуде, буде Божја светлост.
У таквом заједништву и љубави, на којима је, читав миленијум после Георгија, настојао и узносио их до највеће вредности Свети Сергеј Радоњешки, сусрео сам се веома пријатељски са Драгославом Ринићем – Дригом, Ромом из Уровице код Неготина.
Agnus dei, чије се жртвовање везује за Светога Георгија, допрло је, чини ми се, најдаље на запад земљине кугле управо до Париза – е ту сам га срео, Дригу Ринића. Наиме, био сам учитељ деци наших грађана на тада привременом раду у иностранству, у месту Шатне Малабри, код Париза. Господин Бернар, им је био нека врста социјалног радника и имао своју малу канцеларију у једном од два солитера у којима је становало око 120  породица Рома, углавном родом из Источне Србије. Он ме је замолио једном, пошто су они лошије говорили француски, да будем преводилац, али не са ромског, јер они су, уз српски, говорили влашки (нека врста румунског), који сам добро разумевао. Бернар је као представник домаћих општинских власти, након боравка у Србији, у Уровици код Неготина, наједном, уместо да те људе интегрише у францску културу и социјалу, почео да тврди како би Французи требало да од њих, Рома из Србије, уче како се воли живот и поштује слобода живљења, дата нам од Бога
Снимак Бранке Веддер: Мајстор Шуњетове "девојке"
.
Као доказ „својој теорији“ добри Бернар је од својих општинских претпостављеника тражио да дођу на платô понад два солитера и погледају како ће се ту сада, а био је 6. мај, Ђурђевдан, подићи сто ватри и двесто јагањаца, који ће се окретати на ражњу. Од мене је тражио да им објасним, и да обећају да неће направити ниједан бетиз (глупост) и тако не обрукају свога зета пред општином, јер Бернар се, боравећи, на етничко-социјалном истраживању, у Уровици, и видевши о којој се слободи и лепоти ромског живљења ради, заљубио у једну Ромкињу и оженио њоме. Уместо недељу дана, остао је два месеца док су се сви добри обичаји ромске свадбе
и тога венчања обавили.
Сто ватри и двесто јагањаца био је доживљај у нивоу једног спектакла, за све Французе, од цивила и општинара до ватрогасаца који су ту стајали у приправности. Роми нису направили никакву глупост како би привукли пажњу осорних посматрача, али ови, ни на запомагање честитог Бернара нису променили одлуку; да извесне Роме ипак раселе.
Међу „неуклопљивим“ Ромима које је према општинском моралном домету социологије требало раселити и тако утопити у Французе, био је и Драгослав Ринић, кога сам управо ту упознао. Одмах смо се препознали као житељи из Неготинске крајине.
Дрига ми је том приликом рекао да му веома тешко пада што су му власти предложиле да се исели из зграде, тако што ће му дати стан негде даље, у месту Трап. Да би их предупредио договорио се са својим најбољим другом Бонтуловић Кузом – Бонтулом да заједно у недалекој зеленој долини направе две куће као два мала раја, јер Дрига, предузимач-грађевинар, могао је лако доћи до лепог пројекта, па да сâм, по дозволи власти, сагради обе куће, што и учинише, а потом се тамо још и уселише.
Два шумска драгуља, у шумици за коју се чинило да је далеко од света, а опет до које су из недалеке саобраћајне артерије допирали звукови аутомобилских сирена, дичила су се један другим и говорили да је лепота живота још негде сачувана од багера и дизалица, који су инструменти богатих и грађевинске мафије, а служе уништавању туђе слободе зарад сопствене користи.
Отада сам сваки Ђурђевдан проводио код Дриге и Кузе, у тој шумици и на трави испред фасадâ иза чијих су се врата и прозора чули дечји гласови који су се у бучној врисци мешали, стварајући пријатност за људско ухо којему није страна оцена да је срећа тамо где се чују деца. Ту су пристизали, тога дана, Ђурђевдана, и други комшије и рођаци остали у двама солитерима, да поделе са најхрабријима међу њима, Дригом и Кузом лепоту овога свеца, којему су љубав и заједништво, као и Светом Игуману Радоњешком, били на првом месту, и још да се сви они накупе храбрости, па да, и они, учине то исто са својим животом – одселе се у неки „свој дом“ пре но што их општинске власти принудно иселе, тамо куда оне имају план – далеко од шуме у којој је птичји пој у сунчев залазак први знак слободе.
Кад сам га видео последњи пут, Дрига ми је говорио о томе да се боји да га више овде нећу наћи, и о томе да му је веома жао што у близини нема речицу, коју би могао да прегради и да се у импровизованом виру, као на Слатинској реци у Крајини, окупа младеж из његове куће и из куће његовога другара Кузе. Био је тек тридесет година у Француској, а говорио је, као да је читао Маркеса, да се без реке осећа већ сто година усамљен. (Ла)Тинка, његова црномањаста жена плавозелених очију, намигивала ми је на сваку његову тугу и вајкање, па и мене наводила да помишљама како је то тек само ефекат дугог боравка у туђини, далеко од својих. Човек би помислио: ма како од својих?, кад су се Дригини преци још пре тринаест векова доселили из Индије, али Дрига је на ту моју опаску имао свој коментар који би ме не само ућуткао већ и ућутао на вечну срамоту.
Рекао ми је да су они до преласка са десне на леву обалу Тимока можда и били Индијци, али да су ту, примив обичаје купања младежи на реци, и таквим „крштењем“ постали хришћани, Срби и да су његови тамо где има река као што су Тимок, Пек и Поречка, које се предају Дунаву, те  где се може окупати сваког 6-ог маја...

***

... Ево ме у шумици где птичице певају преко целога дана, не чекајући вече и јутро. Време је Ђурђевдана – 6. мај, у Шатне Малабрију. Али ова шума је чудна, она је окамењена. Уместо дрвећа ту су стамбени блокови. Уместо питца – прозори, кроз које стижу модерни тонови и звуци електронске музике и зврјања мобилних телефона. Некада су ту стајале и две куће-сестре мојих пријатеља Дриге и Кузе... Нема их, као да су заиста испариле, јер како помислити да их је неко тек тако, а и из којих разлога, срушио. Нису то биле кућице патуљака и Снежане, од чоколаде, па су се отопиле, већ овде нешто крупно није на месту. Тешко сам и одредио где је морао пролазити до њих онај путић, који је једва личио на улицу. А сада је ту широка улица, готово булевар, који напаја стмбени ред до у велику дубину долине. Дигох поглед ка небу према простору који још нисам обиграо да нађем две кућице као из сна, и кад видех једну другу шуму – шуму дизаличних кранова као грана и стубова као стабала, би ми јасно да је неман, коју у великим светским центрима познају врло добро, а која се зове Нова градња, пристигла и овде и помлела све лепо и лично људско зарад гиганстских захтева и комплексних решења која су људима, баш због тога што искључују душу, неприхватљива. Мораће бити да су их изгнали одавде – помислих и сетих се шта ми је Дрига говорио* тек пре неку годину, кад смо се последњи пут на истом простору и  истог дана, као што је и сада летње подне, дружили на овом истом месту, али истом према координатамa географске ширине и дужине, но свакако не истом према некој духовности која је ту владала и коју је сад сменила људска отуђеност.
Још једном сам се, и још два пута, удаљио до главне саобраћајне артерије и, према упамћеној конфигурацији терена, који се мало спуштао ка долиници, смерно погледао око себе да се то, можда, је не варам. Али помоћи није било: те куће су готово украдене овим људима и однесене на ђубриште модeрнога друштва. Индивидуалност је мало цењена работа. Свет припада калкулаторима и неуморним рачунџијама. Закључио сам да се сад морам вратити до она два солитера и, ако још има кога, чути шта се збило.
Из превозног средства које је пролазило читав крајолик могао сам тек сад посматрати шуму дизалица и кранова и поверовати како су приче о грађевинском замаху и мафији истините. Готово нисам могао препознати место у којем сам као учитељ радио пре много година. Од стакла и бетона и од зид-завеса ништа се више није могло разазнавати, осим облака у фасадама стаклених кућа, оштрих и одређених геометријских облика. Ваљда су бар они – облаци – ти исти? – тражио сам, могуће у немогућем, јер се у два миленијума вероватно није десило да су се на небу видела два иста облака. Али кад се све чврсто за људску руку, као куће и шуме, дало променити, можда је променљиво остало непромењено – ко ће га знати?
Солитери срећом још не беху срушени. Од стотину и двадесет породица у оба су остале још по три-четири. На бетонској тераси између обе зграде млада жена, готово још девојачког изгледа, пардонирала ме и упитала ме нисам ли ја учитељ, који јој је то био у првом разреду. Кад се и њен глас придружи специфичном утиску који одаје сваки лик ма у којој доби био, стар или млад, враголаст или озбиљан, сетих се ученице и рекох: Па ти си кћер Анђелковић Дуце – Душана, Љиљна – што она одобри климањем главе – која је била враголаста и немирна за разлику од сестре Драгице? Драгица је седела иза ње – по њима сам знао, како су говорили у мом селу у Источној Србији, да и кад време прође нешто остаје. Остале су непролазне слике људских ликова, неко би рекао само у сећању живих, али не већ и у етеру овога света и оне плове и трају космосом – треба их само сусрести. Ту ми две сестре рекоше да им је отац, који често прича о нашем заједничком служењу војног рока у Загребу, јер смо исписници, отишао на нешто даљу ливаду да донесе печено јагње и да сам позван да им будем гост на шестом спрату.
Обећао сам им то али видех на горњем великом травнатом платоу да се неколико ватри још увек оглашава, не пламеном него жаром понад којег се довршава печење јагњади која још није скинути са ражња. Обећах да ћу на славу вероватно свратити, али да се морам попети до платоа и покушати да међу домаћинима препознам неког, а ко би био старији.
Нисам никога препознао, али је неко од њих мене препознао, и то неко најмлађи међу њима. Кад сам им пожелео срећан Ђурђевдан, на српском, један се од њих огласио: били сте овде „учитељ Власта“, мој син Дуле, овај поред мене, Вас је препознао. Погледао сам у малога и још једном се уверио да се ликовна суштина наше личности, виђене на лицу, никада не мења. Мали ми је такође био у првом разреду и као да ликом није мрднуо из тог периода.
Кад сам његовом оцу, којег нисам до тада познавао, а који ме једини разумео и одговорио на моје честитање Ђурђевдана, испричао  ту покрај ватре која је замирала, шта ми се догодило данас у Долини Дригиној и Кузиној, како су популарно звали место где су обитавале две најлепше куће ових Рома у Шатне Малабрију, да куће и пријатеље нисам успео да видим и нађем, Неша, Дулетов отац ми је рекао: Дрига је умро, а пошто сте дошли као његов гост, сад сте Ви мој гост, тако иде, јер мој син Дуле је оженио Дригину унуку Јасмину, и идемо у кућу да је видите. Ваљало би.
Уместо гост Ринића или Бонтуловића, био сам гост Мирковића. Јасмина је заплакала кад ме је видела. Била је дете кад сам долазио у кућу Ринићевих, али довољно велика да схвати колико ме је погодила вест о Дригиној смрти и о моћи генетске болести тромбозе, од које је умро.
Јагње је већ било на столу. Пре него што смо ушли Неша и ја, његови синови Дуле и млађи Никола су га скинули са ножица крај ватре и са неизвученим металним копљем, које као да је било Светога Георгија, а  зашиљеним врхом служило уместо класичног дрвеног ражња, ставили на сто у трпезарији где се ручало, и где је метални ражањ дочекао нешто нижи построј од краћих металних ногу, колико да јагње не додирује стону површину. По обичају домаћин је сео са једне подужне стране стола, а ја као гост са друге. Уз бели качамак и једну виљушку, а обичај је да се то чини само прстима, свако је узимао оно што би највише волео на својој половини печене животиње. Код Дриге смо се исто тако служили, само би он пре сервирања печено јагње умотао у младо липово лишће да месо пoвуче зелени освежавајући мирис и увелича укус. Овог пута је лишће изостало, како Неша рече, због велике полуције и могућег загађења од атомског облака који је са одоцњењем из Јапана (Фукошима) ипак прошао овуда.
Није желео пред Јасмином, али ме је Неша отпратио након ручка, извео из солитера који је застрашујуће деловао без људи, само са три породице уместо шездесетак, и напољу испричао како је  умро његов прика Драгослав Ринић Дрига. Нема ни година дана, стигли су повереници и општински извршиоци  и уручили и Дриги и Кузи по чек од петсто двадесет хиљада евра, рекав да могу располагати са по још двеста осамдесет хиљада, кад нађу одговарајући стан, који ће им општина  платити, дакле, укупно осам стотина хиљада по кући, али да одмах напусте своје домове и понесу све што могу и хоће, а ту се рачунало и све од куће и грађевинског материјала, само да за седам недеља напусте Долину спаса, како ју је само Дрига знао понекад да назове.
Ова је вест у виду извршне наредбе за Дригу била смртоносна. Почео је да копни и прибегава ћутању, да вене и да се суши. Наредба је стигла око Спасовдана по претходном Ђурђевдану. Нема везе са срцем и тромбозом – исправи свекар своју снаху Јасмину, реч је о чистој тузи, која једе и најзад удави Рома који је у свом историјском животу једном успео да заима кућу. Није то могао да преболи. Туга се увеличавала, иако су и нашли нову кућу-стан и додали још толико на општинску обавезу да исплате објекат, али бољка није пролазила. Умро је на највећу ромску славу, која је била и његова слава – Свету Петку, 27. октобра пре пола године... Тада је Неша из кесе, коју је све време док ме је пратио држао загонетно, извукао два хладна пива отворио их и замолио да одсипамо по неколико капи за покој души његовог прике, а кесу са преосталим флашицама дао ми у руке.
У аутобусу до куће још сам два пута одлио за покој доброј души.


6. мај (Ђурђевдан)2011., Париз                              Властимир Станисављевић Шаркаменац

____________

      * (напомена уредника)   видети и причу:   ЛеЗ 0013604   Приче Гласника. - ВЕДАР МЛАЗ КАО ДРАГИ ГЛАС, КАО ПРОСВЕТЉЕЊЕ.  или  ПОНОВНИ СУСРЕТСА СВЕТИМ ЂОРЂЕМ 
** одломак из писма аутора уз ову причу: "....  А и трећу о Светом Ђорђу ћу ти једном послати, сигурно. (Нећу на овом месту да ти не кажем и то да су твоји сајтови и рубрике најлепше опремљени ликовним прилозима, а посебно суптилним фотографијама које побуђују на читање и доносе ћув непролазности. А да, свака од тих лепо аспектираних фотки је мала, ил мало већа уметност. Браво!!!
Ево синоћ сам код сина који је славио свој 49. рођендан, отварао своме унуку који покушава да се бави уметничком фотографијом,  неколико твојих ЗАВЕТИНА и сваки од присутних ликовних прилога био је задивљујући - то је и он признавао. Сви имају неку патину пролазности која се "повлачи у тренутку гледања" из гледачевог духа и прелази у "опстајање света" - тако сам му ја - стари УЧИТЕЉ - то представљао и тумачио да бих му заправо то и за живот наметнуо. --"

Нема коментара:

Постави коментар