Александар Лукић
ПРВОБИТНО
Молитва пред починак: нов повратак.
Мала лампа вере светли у мраку: невидљива.
Речи бризгају ко водопад са стене у шуми.
Преко деведесет и девет каменова стих се слива.
Размисли: коме служе стихови? Мањина остаје:
проклета мањина. Неко у тами. Тишина.
Међу нама речено - деси се -
за живом речи: провалија зјапи.
Провалија свакодневног наглабања
државног шљама: светован циркус.
Прави смисао изгледа,
не зна куд ће, па циља.
Тако ветар капи кише
заноси косо у ваздуху.
Али, то није стање за узбуну.
Побожно негуј познанство доживотно:
језик литије – симбола. Додира
воде и обала. Првобитног. Сродства.
Посејано: сазрева.
Ма где бачено било: цвета.
Не осврћи се на ујед оса: јавних
службеника, нити показуј љутњу
ради тога. Свест о Богу избрисаше
они, за рачун незајажљивих апетита.
Обнови молитву:
духовни развој.
Љубав овога света
ко око крај ока:
непорочна вера.
Живот проћи ће тај. А у њему
сав је изглед: спознаја о животу
једино вреди. Првобитно – првобитноме.
=извор из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар